Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
U davna vremena, u jesen se dovršavala berba, posla je bilo sve manje, počinjale su proslave, počinjale su se gledati i darivati devojke. I bez obzira što su noći postajale duže i hladnije pravila su se posela i prela, obično u dvorištu nečije kuće. Ložila se vatra i pila kuvana rakija, pripovedalo se nadugačko i naširoko. Starije žene su prela a mlađe uzdisale. Odlazili su jedni drugima na slave, sa srdacnim željama: ’’Domaćine, rodila ti pšenica bjelica…’’
Bilo je nekako mirnije, svečanije, gostoprimljivije, dostojanstvenije, bilo je drugačije.
Onda su došla neka druga vremena u kojima nisi smeo da budeš domaćin i da imaš više nego što neko misli da ti treba, da slaviš, da čuvaš tradiciju a još manje da nekome kažeš neku staru, lepu , srpsku zdravicu. Pozdravljalo se sa ’’druže’’. Oni nepokolebljivi su slavili u potaji, nisu razglašavali na sva zvona. Ostajali su verni svojim precima.
Oni kolebljivi su gledali od čega se živi. Bog nije udeljivao ni partizanske spomenice, ni stanove, ni kredite, ništa. Radio je to neko drugi.
Pa je opet došlo neko drugo vreme…
Dakle, kolebljivi ponovo slave. Nit’ znaju kako, nit’ znaju zašto. Al’ važno da slave. Da vide ljudi. A ponajviše da vidi Bog. I da ni slučajno ne zaboravi. Da oprosti grehe kao što ljudi opraštaju grehe njegove.
Slavski kolač se kupuje u pekarama. Žito kuvaju ’’žene za pare’’. Gosti se pozivaju u kafane, mali stanovi, nema mesta. Pozivaju se orkestri od najmanje četiri člana. Skače se po stolovima, obigrava oko pijane domaćice, ne znaš da l’ slavi slavu il ženi prestarelog sina ljubimca. Posle se sve to prepričava. I pati se zbog potrošenih para i pijanog kuma.
Uz sve to evo stiže i veliki Božićni post. Postiće Kurta i Murta, svako na svoj način. I samo će o tome pričati jer to je tako fensi. Što poste nemaju pojma. A samo se plaše da ne pojedu nešto masno kao da post služi za smanjivanje holesterola. Omrse li se lsučajno mantraće tri dana ’’Bože mi oprosti, Bože mi oprosti…’’ Da post podrazumeva i odsustvo zlih misli takođe nemaju pojma. Da post podrazumeva pročišćenje i u duhovnom smislu takođe nemaju pojma. Samo će trpeti gladni i željno iščekivati onaj zadnji dan kad mogu da se pričeste i prežderu, da konačno skinu tu muku sa vrata.
Na pričesti će se ponašati kao razularena rulja koja će gaziti sve pred sobom jer ne mogu da dočekaju da se služba završi ’’Ovaj, bre, pop, k’o da nije normalan, odužio ovo k’o gladnu godinu…’’ Izlaziće napolje da telefoniraju, ispuše cigaru, odlože neko viđenje uz ’’Upičkumaterinuikadsampostio!’’
Ogade ti i post, i običaje a Bog ako ga ima zna šta mislim, kako mislim i zbog čega mislim i dajem mu za pravo da mi sudi i presudi kako god on misli da treba. Ako time što ne postim nisam kupila kartu za raj neka odem u pakao.
Manje idem u crkvu nego ranije. Kad vidim ko se klanja sve unutra uhvati me nekontrolisan strah da će tog istog trenutka tresnuti neka apokaliptična munja i sagoreti i crkvu i mene.
Sedim kod kuće, psujem i pljujem, ponekad došapnem Bogu – E, možda jesi svemoćan al’ si gluv i slep, čudo jedno! On ćuti. Nema šta da kaže.
A u duhu novog vremena veliki vernici će najverovatnije ove godine biti inspirisani kao i prošle:
Na ovo badnje veče Predsedniče Obama okreni se ka nama. Pogledaj nas garavi, mi smo dobre naravi. Nas su Srbe jebali i kada nisu trebali. Mi smo se kuražili, samo patku tražili. Molimo te ‘lebati, nemolj nas ti jebati. Vi ste crnci kurati, nemoj nam ga ugurati! Sretno badnje veče!
Audija karavana želim vam za Badnjeg dana i 100 kvadrata nadogradnje želi vam za veče badnje! Mir Božiji Hristos se rodi!
Božić stigo, veje se sneg beli, deda Mraz vec poklone deli. I tebi će poklon da stigne, kada se deda Mrazu digne!!! Srećan Božić!!!
I sve tako…
(Napomena za one koji kad pročitaju imaju nameru da me opale po nosu – ovim postom se ne podsmevam vernicima, veri, običajima i tradiciji. Ovo je post o onim drugim ‘’vernicima’’, sezonskim, koji prate modu)
„O moćno nebo,o svete sile,
bacite jedno, pečeno pile“
Eto šta Ršum traži, ja bih se i sa jagnjetom zadovoljio. 😯
Svašta su mi ogadili, ali ovo ne dam!!(agnus dei)
E potrefila si bas sve…svaka ti je na mestu.Juce sam bila u crkvi da upalim svece, unutra bio svestenik, 3 zene i jedan stariji covek.Eto koliko vernika…
Mi idemo na slavu gde domacica kupi slavski kolac, naruci kolace,u Matijevicu joj iseku „predjelo“, neka pecenjara ispece prase i jagnje, zito nema(kaze nije to kod njih obicaj), svecu ne pali(ni to kaze nije obicaj). Ali ona se brale sredi, naperlita, ko’ s modne piste da je sisla i slavi sve u sesnaest.Ma dobra je ta zena u sustini, iskrena jaranica, ali me svaki godine za slavu iznervira, jer radi nesto u sta uopste ne veruje i obavezno kada se gosti razidju kaze:“ Hvala Bogu kad’ se i ovo zavrsi, pala sam s nogu…“E zalepila bih je tada za patos.
I ja retko odlazim u crkvu još od sedamdeset i neke godine kada su crkvu počeli da opsedaju „novokomponovani“ vernici koji su naprasno počeli da se mole Bogu, da obilaze manastire, da se upisuju u crkvene knjige, kao ktitori, davanjem dobrovoljnih priloga za izgradnju božjih hramova – sve u nadi da će im Bog oprostiti grehe ako mu u obliku božje provizije daju deo prihoda iz neke pljačke ostvarene na račun ostalih vernika i nevernika na njihovim radnim mestima.
Takođe, od tada ne idem više lično ni po badnjak u šumu da ne bih više sretao „novokomponovane“ vernike, već ga kupujem na pijaci.
Kad god je neko „okupljanje“, da tako to nazovem, vremenom se, kao po nekom zakonu entropije, sve pretvori u isti ceremonilaj: gosti, pokloni (koje smo mi prethodno dobili od drugih, pa ih prosleđujemo – praktično je, a i gde da čuvamo onolike buteljke vina i bombonjere), sarma (riba u posne dane, ali paralelno i prasence), piće, čorba, predjelo, torta itd.)
I za veselja i za..ono drugo.
U osnovi, sve više mislim da se ljudi zovu radi potrebe da se okupe,a samo su povodi različiti – mada ništa novo i nisam rekao.
I okupljanja za svadbe, rođendane, slave, sahrane – sve je to samo različit način ljudske želje da se bude deo zajednice.
To „peglanje“ različitih događaja oduzima unikatnost svakog od njih i svede ih na uvek iste rituale.
Gospođa sa frizurom bi se uvredila ako joj kažete šta mora biti na stolu kad je slava – sve drugo je nepotrebno. No, meni ne smetaju ti novi, to je još Dostojevski lepo rekao: Čovek je biće koje se privikava na sve. Oni samo, koliko im kulturološki i lični obrazac koji imaju, dozvoljava, gledaju da „ne štrče“ u gomili.
Samo oko pet odsto ljudi (nisam to odokativno, nekakvo sociološko istraživanje) uspeva i hoće da ide kroz život svojim stazama, ostali su pratioci koji ne bi znali kud bez onih prvih.
Ta smešna potreba za „frizurama novih vremena“ je večna i nije proizvod ovog društva, mada ga ono uobličava po svome, već cele civilizacije. (Dobro, otišo sam sad off topic, al’ kad me je već krenulo).Nama je, naravno, nekad smešna, nekad jadna jer se odvija pred našim očima – ko ne bi odoleo da se ne nasmeje!
Inače, pitao ja jednom jednog sveštenika ima li sad više ljudi u crkvama. Dobio sam neočekivan odgovor – ne, isto, koji su uvek dolaze dolaze i sad, ko nije, ne dolazi ni sad.
Razlika je u tim velikim danima kada se dolazi da bi „bio viđen“, e onda je sve puno. Kao što se izlazi na ma koja društvena događanja da vidiš i da bi bio viđen – to je bitan sadržaj socijalizacije.
Izvinjavam se, sad sam stvarno preterao sa pisanijem. Ispade čitava propoved. 🙂
Dragane nemoj “ si cicija. Podeli to jagnje sa nama.
Salim se, naravno.
Od uvek je Slava /slavlje/ ljudska potreba za okupljanjem.
Slava, Bozic, Uskrs, u mojoj kuci se slavi onako kako je slavio moj deda, i dedin deda…od uvek. I u ona udarnicka vremena, nije se krilo i niko nam nije zabranjivao. Ja zaista ne mogu da shvatim ko je to zeleo da mu bude zabranjeno? I da li je bilo?
O novoverstvu bih imala mnogo toga da kazem. U crkvu sada idem retko, cesce svratim u neki manastir. Posto mnogo putujem, cesto sam u prilici.Samo da ne gledam one koji nemaju pojma zasto su dosli. A nemaju.
Na Slave u kafanu ne idem, deda bi mi se u grobu prevrnuo.
Sandra, kod nas postoji ona izreka – JOš ovo da obredim – većina samo obredjuje, da ih pitaš zašto ne znam da li bi znali da objasne.
S. Radulović, nemoj samo da kupuješ i onaj za kola, i to je moderno zadnjih godina, badnjak u pokretu zakačen za branik, retrovizor, da se zna koje Srbin i srpskoga roda
Gos’n Radoviću,
mislim stvarnoooo 😆 a onda se sakriju iza nekog stuba u crkvi i sapucu – Zovi me kasnije, u crkvi sam, da iskljuce telefon nema pojma, mož’ da s enešto bidno desi a oni propustili posvećujući se bogu
samo se ti razmahni 🙂
Radoviću i Petrija je rekla – Čudna ti je čovek živina, na sve se navikne strvina…
Eletktra i u mojoj kući se slavi onako kako su slavile moje prababe i babe, ja mesim kolač onako kako me je baba učila, ali činjenica je da su nekad ljude pozivali zbog takvih stvari na partijsku odgovornost, bre, učili su nas da je religija opijum za narod. Neko verovao a neko nije 🙂 Oni što su verovali u medjuvremenu mnogo toga zaboraivli, šta ćeš.
Ja volim da odem u crkvu, volim i u manastire, da ne objašnjavam zbog čega ali ne idem o velikim praznicima, ono kad svi sidju sa brda iako ne priznaju da su odatle, ti što vole da budu vidjeni.
U crkvu idem zbog sebe, ne zbog njih, tako da ih i ne primećujem, tj. idem kada nisu praznici i kada nema gužve. Mada radije idem u neki od manastira. Slavu smo oduvek slavili, a i sada kada imam svoju porodicu slavimo po običajima kakvi priliče.
ponosni sam izmisljalac bozicne cestitke: potok tece tok, tok, tok, ja te ljubim cmok, cmok, cmok; lav ti rece: srecno badnje vece! i saljem je svima koji mi posalju bilo kakvu stupidnu poruku u fazonu: sve u stihu, sve u prozi, sveti Savo, ti pomozi.
mogu da kazem jos i ovo. da su se crkve i bilo koje druge gradjevine samospaljivale zbog onih koji su ulazili u njih, do sada ne bi ostao kamen na kamenu. idem tamo gde imam potrebu da idem i iz svojih razloga, ne zanima me ko jos tamo jeste ili nije.
Bila pre neki dan na slavi.Stolovi okrugli sa po cetiri stolice,iznajmljeni valjda iz restorana sa sve konobarima.Burazer i ja smo ocekivali da nam doticni(kesa) ispostavi racun pa smo jakne brze bolje obukli i otisli.Domacicu nismo videli jer joj se slosilo od napora i gladi,pposto ona na dan slave nista ne jede jer je „sita svega kad ima goste“
Takmiče se bre i čija sveća najdeblja i čiji kolač najveći…. 😮
A ja da citiram: „Ej Gospode sa nebesa
drkni dva-tri zemljotresa“… 8)