Obilići sa Obilićevog venca

Juče je izrečena presuda u slučaju ‘’Bris Taton’’. Skandalozna za rodbinu okrivljenih.

Sećate li se onog snimka Brisa Tatona iz bonice, dok je još bio živ, a onda i onoga kad je preminuo, kad je Srbija pokazala svetu da osudjuje zločin?

Onda sam, dok su ovi na vlasti poručivali da je vreme da se Srbija obračuna sa onima koje su oni sami stvorili,  napisala da je vreme isteklo. Dok je Bris Taton bio živ.

Od tad je prošlo oko godinu i po dana i devet meseci od početka sudjenja. Kažu – jedno od najbrže završenih sudjenja u istoriji srpskog pravosudja. Umemo mi to kad nas pritiska neko sa strane. Inače bi se ovo oteglo dok ne zastari.

U medjuvremenu, smo slušali da u zatvoru trunu nevini a da je Bris Taton pretukao sam sebe a onda sam sebe, tako pretučenog, bacio sa one visine od preko četiri metra. Tako nekako. Znam da advokati moraju da lažu i da svoje laži debelo napaćuju ali nikako da shvatim da baš sve ima svoju cenu.

Pokušavam da razumem to da roditelji osudjenih ne mogu da se pomire da će njihova deca, ‘’nevina’’ trunuti u zatvoru, tolike godine, a pokušavam da shvatim i to kako mogu bilo šta da kažu ako se zna da je njihovo dete makar jedan udarac spustilo na Brisa.  Znam za onu da su “i ubice nečija deca“ , ali ubice su. To se kažnajva. Čak i kad je učinjeno tako, u gomili, navodno nevidljivo.

Svaka se greška plaća.

Bris je platio životom kad je mislio da dolazi u normalnu zemlju.

Njegove ubice će plaćati izdržavanjem kazne.

Njihovi drugovi će nositi majice ‘’Sloboda za Grobare’’.

Njihovi roditelji će patiti, svakako. I usput se čuditi kako je to neko utvrdio da su njihovi sinovi tukli i ubili Brisa dok su oni mislili da uče, prevode neku staricu preko ulice ili baki nose mleko.

Svi imaju svoju tragediju, nažalost.

Pročitah jutros kako je pravna država Srbija počela da funkcioniše na silu. Pa šta ćemo, da je htela dragovoljno, ne bi morala na silu i mnoge stvari se možda ne bi desile.  Da nije toliko tolerisala.

Uskoro će roditelji onih Obilića koji su branili seksualnu i pravoslavnu čast Srbije otpočeti štrajk gladju. Ovo je demokratska zemlja i u njoj svako ima pravo da mrzi, iskaže svoju mržnju i usput lomi sve što mu se nadje na putu. Mora da se Obilić u grobu prevrće.

Živa nisam za sudiju koji će njima suditi. Kao ni za ovu koja je presudila 240 godina zatvora. Biće da će joj najskorije trebati policijska zaštita.

Veliki magovi prava kažu da četrnaestoro ljudi nisu mogli da tuku jednog čoveka, da je nemoguće. Jelte! Praksa je pokazala da je moguće. Ako nije, zašto niste utvrdili ko jeste pa bi ovi što su navijali prošil sa po dve godine, samo za podstrekavanje.

Ako mislite da je gotovo – nije.

Neće biti sve dok se Srbija sramoti.

A juče se osramotila u trenutku kad su roditelji Brisa Tatona izvedeni na sporedna vrata, kao krivci.

Sve dok neko ne išeta slobodno, na glavna vrata, nije kraj.

Mora Srbija još mnogo toga da nauči.