Osećam se silovano

U jedini mi mozak koji imam. I koji teškom mukom branim  telom svojim. Snaga mi ponestaje, što fizička što psihička! Trošim se, bre, a ne umem da se regenerišem. Nisam morska zvezda.

Elem. Ode Medvedev kući a dan njegove istorijske posete u istoriju.

Za njim dodje Toni Parsons da uveliča Sajam knjiga i poradi nam na dizanju svesti.

Ja, em još sirova, em još oporavljam muža mi od moje bolesti, ceo dan juče zevah u kajron kako mi gos’n pisac koga obožavaju Srpkinje i koga bi rado uzele za muža, mislim zna čovek s decama i ženama, obaveštava o značaju doniranja organa. Sve to na prosvetitljeskoj televiziji pod upravom viteza od… jebi ga, ne zapamtih, od humanosti il’ od demokratije, tako nečega.

Pročitah kako se predsednica parlamenta ljubila sa predsednikom zemlje a nije sa predsednikom Rusije, frka bato kao da je ona princ a njih dvojica uspavane lepotice pa je problem što je budila jednog a ovog drugog nije. Ona onda nešto pričala o bliskosti, jebemliga, pametna žena, zna da se ne treba ljubiti sa strancima.

Onda pročitah kako najvećeg partizana srpskog filma i dandanas jure žene. Dabogda ga stigle, da vidim koje su to što ga jure i šta će da urade.

Usput me obavestiše da su ovo prelomni dani za Srbiju! Mašala, od 365 dana u godini mi imamo 300 prelomih dana sa tri puta toliko sudbonosnih istorijskih dogadjanja, jedno dva’es’ godina unazad. Smo prelomili? Nismo! Polomismo samo zube.

Pročitah još jedno obaveštenje o subvencionisanim kreditima izniklo iz usta g’osn ’’Ja znam kako s parama’’ i diže mi se kosa na glavi. Niko od ovih nezavisnih, objektivnih, nerežimskih medija neće da napiše koja je zajebancija u pitanju sa tim kreditima a mene mrzi.

I taman udubljena u krizne dane, preleomne trenutke i pokušavajući da odgonetnem kad će u Srbiji početi život ulete mi predsednica kućnog saveta. Zbog nekih sijalica, jebale je sijalice u zemlji u kojoj vlada mrak. Na ljubazno šta radim odgovorim joj da, eto, pljujem malo, uobičajeno za ovo doba dana. Kad žena mi otvori zatvorene oči i reče mi kako predsednik i nije tako loš.

Lep, lep, ljubi ga majka, nije on loš nego je okružen ložim ljudima. Loše utiču na njega!

U, proradi odma’ baksuz u meni!

’Leba ti! Pa znaš ti kakvim sam ludacima ja okružena čitav život! I kako su pokušavali da utiču na mene, što svesno i direktno, što nesvesno i indirektno! Koje ti to, bre, opravdanje! K’o da ja nisam mogla da se opustim i prepustim. Da l’ bi za mene imali toliko milosti i govorili – Nije ona loša, nije ’tela, prevarili je mangupi! A moje dupe moja stvar, život vam od toga ne zavisi!

Dobar al’ okružen lošim ljudima!

Penih, penušah, ja napred, ona unazad, spontano je izbacih ispred vrata i rekoh da ne dam jebenih dva’es’ dinara za sijalice.

Nisam dobra. I nisam okružena lošim ljudima.

Spontano sam udarena u glavu. To mi urodjeno.

I povrh svega pronadjoh u novčaniku uputstvo koje sam pre neki dan dobila u pošti – kako da preduhitrim euro pa pre nego što on skoči da poskočim ja. Za 100 dinara + PDV ja mogu da pošaljem poruku i dobijem danas obaveštenje koliki će kurs eura biti sutra, da ga preduhitrim pa kad budem menjala 100 000 ne štetim mnogo. Online banka radi za mene i samo za mene.

Crkli dabogda, kurs eura znam još sad za mesec dana unapred a u svakoj menjačnici mogu da dobijem isto obaveštenje ako baš ne znam.

Lepo u meni sve vrišti. Više nisam imuna ni na šta.

Postajem, bre, paranoična.

Nikako nisam sigurna da l’ me stvarno siluju il’ umišljam.

I da l’ da raspaljujem samo o seksu il’ da preokrenem blog i počnem sa savetima o heklanju. Kažu da to smiruje napete živce.

Il da počnem predsednika da posmatram k’o da je Filip Višnjić pa da se tešim – nije on kriv što je slep al’ što lepo peeeeva…

Pa da zaguslam sa njim.

Nemam pojma al’ naučiću.