Otkaz na neodredjeno vreme

Vraćajući se danas sa novog posla, sa radnog mesta na kome nisam bila prošlog četvrtka i petka jer je bilo ’’mnogo toplo’’, rekli mi – nemoj da dolaziš, ko da radi po ovoj vrućini, ima vremena, radićemo – palo mi nešto na pamet. U stvari, setila sam se nečega.

U stvari, sve to što nisam radila preselo mi je jer sam roštiljajući ribu izroštiljala i prste pa sam vreme uglavnom provela držeći ih u posudi sa ledom, cvileći i proklinjući sudbu što se rodih ko žensko a ne ko roštiljdžija.

Elem, ovoga sam se setila – ima ona – Koga fabrička kapija nije lupila po dupetu taj nema pojma šta je pakao. Il’ tako nešto. Zaposlila se ja. Tamo nekih godina. Prvi šok sam doživela kad sam videla da su sve žene na poslu napirlitane, sredjene, k’o da ne spavaju nego celu noć prave frizuru, jedino ja s podočnjacima do zemlje. Onda sam ukapirala da je njima jedini izlazak to na posao pa mi bilo lakše. Ja, još noćno aktivna i stisnula bi i prdnula, to jest i radila bi i bančila, da spojim obadva ne mogu nikako. Noću nekako i izgledam lepo al’ danju nikako. Trpela, trpela, na posao da ne odem ne smem, opravdanja nema, il’ ako ga ima treba ti mišljenje konzilijuma i opravdanje da si bio na minut od smrti.

I onda mi jednog jutra, posle spavanja od nekih pola sata zazvoni sat za novi radni dan i udarničke pobede, ja otvorim jedno oko i ukapiram da nema šanse da otvorim i drugo. Dočepam se telefona i javim da nikako ne mogu da dodjem na posao. Što, pitaju oni, ja u sekundi počnem da kontam koju bolest da izmislim i setim se. Imam proliv –odgovorim. Sa svakom bolešću mogu da krenem, sa prolivom ne mogu nikako. Nije to običan kašalj, proliv, bre. I to prodje. Tako sam ja vrlo često imala proliv kad god bih preterala i postala poznata kao ona s stomačnim tegobama.

A u dubini duše sam se nadala da me bog neće kazniti i da mi se neće desiti da jednog dana, na poslu, stvarno dobijem taj proliv jer…

Kad udješ u fabrički krug i lupi te ona kapija po dupetu možeš samo da umreš, izlaska ti nema. Ako hoćeš da izadješ zbog proliva ili bilo kog drugog posla moraš da tražiš dozvolu od šefa svoje kancelarije. Onda sa njegovim blagoslovom tražiš dozvolu od šefa službe pa sa ta dva blagoslova potpis direktora direkcije. Dotle možeš da se usereš. Naročito ako jedan od njih tog dana ne radi a ti trebaš da ubodeš ko ga menja. Onda s tom dozvolom za izlazak ideš na onu zamandaljenu kapiju na kojoj jedno sat vremena čekaš da se pojavi čuvar, sačekaš ispitivanje šta si uneo i šta iznosiš i onda možeš napolje. Izadješ sa željom da se nikad više ne vratiš. Ako si stvarno izašao po nekom poslu, kad se vratiš do kapije opet moraš da čekaš onog sa pištoljem da se pojavi i utefteriše kad si se vratio i da te on, lično, propustio kroz iglene uši. Onda onu odzvolu predaš sekretarici, šta je ona s njom posle radila nikad nisam provalila.

Ja, drugarica prevoditeljka. Lep mi pos’o. I naporan jerbo je moje radno vreme od 7 do 15. Radno vreme drugova stranaca je od 10 do 18. Ja isto radno vreme ne mogu da dobijem, ne dozvoljava zakon fabrike da ja dolazim na posao kao stranac od 10. Radim u dve smene. Još malo pa ko dragstor, ne zatvaram uopšte. A ni usta ne zatvaram. Kad ućute stranci pričam našima šta su rekli, i obratno, kad ućute naši, pričam ovima. U neko doba mi se osuše usta, mozak uskovitla, nemam pojma ko je šta rekao, kome šta treba da prenesem i šta ne treba da kažem jer uvek ima nešto kao iz ’’Tesne kože’’ – Ovo nemoj da prevodiš, pitaj ih je l’ ’će još jedan viski. Onda drugovi stranci kažu da je vreme za ručak na koji ja ne mogu da odem. I nikako nisam uspela da im objasnim što ne mogu, da mi treba dvesta dozvola i blagoslova, nema šansi da ja išetam kroz kapiju pored onog s pištoljem tek tako. Drugovi direktori mogu. Onda ja trčim po dozvole i dok ih dobijem i stignem tamo svi su već ludi jer niko nikoga ne razume, jeli bi al’ ne umeju da objasne šta. Nekako ih nahranim, to je za posebnu priču koja ide otprilike ovako: u jelovniku piše da imaju Spaghetti Carbonara. Drugovi stranci srećni i presrećni naruče i dobiju špagete prelivene paradajz sosom a preko narendan kravlji sir. Gledaju u mene preneražeo što odmah dovede do toga da isučem jezik i oružje i izazovem konobara na dvoboj koji se pretvori u – ovo nisu Spaghetti Carbonara, jesu, nisu, jesu, nisu i posle ubedjivanja od pola sata konobar kaže – Mi to tako zovemo! Otprilike kao da naručite negde škampe a oni vam donesu bele bubrega i kažu vam – Ko te jebe, mi to tako zovemo! Ako ti se ne svidja vrati se u svoju zemlju pa jedi šta ‘oćeš. Onda se ja izvinjavam k’o Japanac na jeziku koji nema veze s japanskim i vratimo se da radimo.

Kad sve bude gotovo i krenem kući, ne znajući da l’ još uvek imam jezik, vrate me s kapije jer mora hitno da se prevede nešto, ne može da čeka do sutradan, može da dodje do medjunarodnih sukoba zbog toga.

Vratim se. Prevedem. Odem kući i stropoštam se u krevet. U neko doba se probudim i počnem da se preslišavam šta ono beše, da nisam nešto pobrkala i tako sam imala noćne more kad god je tema bila – eksplozivne materije. Probudim se i osluškujem da l’ se odnekud čuju detonacije, spremna na gotovs, ako čujem eksploziju da sama krenem na krajnju tačku, do kraja života da hranim pingvine i pecam u ledu, da ne čekam njih da me pošalju.

I tako stigne rat na prostorima bivše SFRJ. Sa ratom i sankcije. Sa sankcijama i prinudni odmor ‘’do ukidanja sankcija’’, posle se ispostavilo – do nedoredjeno.

Posle četiri godine kad su počeli da me za nerad plaćaju u luku i pasulju rešila ja da dam otkaz. E, ne može! Deficitaran sam kadar. Možda jednog dana fabrika proradi, ko da se muči da traži novu mene. Jedva dobih taj otkaz. Iskukah ga. Molila sam da mi ga daju. Pišite, nepodobna, krala, lagala, ma šta ‘oćete, samo me pustite da idem. Jedva me pustiše. I umesto 48 plata koje su se dobijale za dobrovoljno, dogovorno i sporazumno raskidanje radnog odnosa, koje je dobijao svako koga su se rastosiljali ja dobih 24. K’o deficitarna. Izašla kroz onu kapiju, osvrnula se i pomislila ono što je Anica Dobra izgovorila u ‘’Točkovima’’ – Karajte, vodite na pecanje, samo mene više ne zovite!

Dočepala sam se otkaza sa tri meseca zaradjenih sati koje nisam mogla da naplatim jer sam ja to dobrovoljno, u interesu fabrike i medjunarodne saradnje.

I šta htedoh da kažem… Radiću dok ne padnem u nesvest. Sve dok se ne završi posao, kako reče ovih dana ministar za infrastrukturu – moraju da se poštuju rokovi, ima da se radi i na plus beskonačno, samo nemojte da me zatvarate, da me terate da budem na ‘’brojnom stanju’’ iako nema posla, da me puštate da prekoračim fabričku kapiju kao da sam masovni ubica kome su posle 20 godina dozvolili da vidi Sunce. J’b’li vas zakoni fabrike, poslovanja i rada. I komunizma – Aj’ ih zatvorimo pa ćemo da ih foliramo da su u fabrici.

Eto, toga sam se setila na +40 sa prepečenim prstima i radnom obavezom koja može da sačeka.

A kad budem raspoložena napisaću šta sve podrazumeva posao prevodioca, od aerodroma, smeštanja u hotel do – Ima li ovde neka diskoteka – i kako se provede drug stranac kome ne možeš da objasniš da diskoteka usred Šumadije nikako ne liči na diskoteku usred Jevrope. Naročito sredinom devedesetih kad je harao turbo folk.

Napisala bi i sad nego mi odma’ krenu suze na oči kad se setim onog preneraženog mučenika.