Pet minuta

Prosečan čovek u Srbiji se rodi, živi i umre oštećen, do kraja života mu fali pet minuta, jer, kad bi dobio tih famoznih pet minuta na mufte, ono da mu kažu – evo ti, radi šta ‘oćeš, prosečan Srbin bi:

pohapsio sve lopove;

rekao šta ima da kaže;

resetovao zemlju;

pokazao kako se vlada;

zaradio milion, kad mogu svi što ne bi umeo i on;

uzeo što mu pripada i do kraja samo uživao sa sve četiri u vis.

Ako bi mu uspelo on bi:

zamenio ženu/muža;

vaspitao decu;

prijateljima i kumovima rekao šta stvarno misli o njima što trenutno ne sme jer ne bi imao od koga da pozajmljuje novac;

svakome rekao šta je video u njegovom dvorištu ne sumnjajući da se vidi i preko njegove tarabe;

otišao ‘’u pičku lepu materinu, od svih vas’’ tamo gde pripada i gde će biti poštovan onoliko koliko zaslužuje zbog toga što je:

njegov prapradeda  prvi u selu imao harmoniku;

njegov pradeda bio u jednom fijakeru a štap i šešir mu u drugom;

njegov deda imao najveći vinograd u selu i pun podrum vina

njegov otac prvi u zgradi imao telefon i televizor u koloru.

U medjuvremenu, on:

se moli bogu jer iskrena molitva pomaže;

čeka da mu s neba padne ono što je izmolio;

kad ne padne pogleda prema nebu i zavapi – Bože, jesam ja tebe kamenjem gadjao;

proklinje pretke što su, šta god imali, bili glupi pa ga rodili tu gde su ga rodili;

čeka da ga neko nauči da svoj život uzme u svoje ruke;

čudi se kakvu je decu napravio, on najlepši, najpametniji, najzgodniji;

čeka da dodje vreme da konja jaše onaj kome konj lepo stoji a ne onaj ko ga ima.

Dok čeka da mu država vrati sve ono što mu je nepravedno oduzela – pradedovinu, dedovinu, očevinu i njegove potencijale koje ima samo nema tih pet minuta, aktivno glasa za svoje favorite koji žive u maloj kutiji i kompenzuju njegov život.

Prosečan Srbin nema dovoljno pameti da shvati – ako dobije tih pet minuta, kad tad – treba da se obesi.