Pismo

Ja sam prilično otvorena, prilično lajava i prilično me boli dupe što sebi pripisujem u mane, jerbo ne možeš sa svakim tako.

Pijem, psujem, pušim i pušim, mis’im oralni tip totalno.

Od života uzimam sve što mi se svidja s konstantnim problemom da se retko pojavi ono što mi se svidja.

Volim da se igram, ovo baš i ne umem da objasnim, jednostavno da se igram opet s problemom manjka dobrih igrača, sve nešto brzo preraste u dramsku radnju s tendencijom da postane tragedija u kojoj neko treba da padne mrtav inače k’o i da se nije dešavalo.

Ne manipulišem, ne planiram i ne umišljam – za prva dva sam sigurna za ovo treće baš i nisam al’ ajd sad, ne može sve da bude savršeno. Sve one koji pokušavaju da mi rade isto, tj. da mi mute bistru vodu davim još u plićaku.

Stojim čvrsto na zemlji ali pošto se zemlja okreće a moho stalno menja ritam ovo baš i ne mogu da garantujem

Ponekad me u životu strefi nešto zbog čega sama sebi šapućem: aj’ ne seri, majke ti…

Inače verujem.

I inače mislim da sam normalna.

Al’ nisam sigurna.

Ne mogu ovo da namirišem al’ a mogu mirisalo bi na duboku vodu. Ako vas interesuje zašto, eto tako. Da mogu odma’ da skočim pa ko prvi dopliva do mene.

E sad, ovo može a bude ljubavno pismo al’ ne mora da znači.

Kako ko razume.

A ko razume shvatiće.

Ko ne shvati nemoj ništa da me pita.

Neću da kažem.