Ponešena pa ispuštena

U ovoj zemlji je sve moguće i mnogo toga je nemoguće.

Nemoguće je:

– biti apolitičan tj praviti se da ona ne postoji i pokušati da nemaš kakav-takav stav, bar juče, bar sutra, bar prekosutra, bar ko zna dokle;

– ne znati za ortodoksne narodnjake tj. čak i kad ne slušaš moraš da čuješ, ako ni na jednom drugom mestu a ono na semaforu dok pored tebe stoji parkiran besan auto;

– ne znati koje su boje gaćice najaktuelnije pevačice, takodje ortodoksne, ili bar znati da li ih nosi ili ne pošto se njeno međunožje smeši sa svih naslovnih strana, sa svih kioska;

– spavati mirno;

– verovati da se završio II svetski rat s obzirom na terminologiju koja se svakodnevno koristi;

– pronaći jedan časopis u kome niko nikoga ne pljuje i proglašava lopovom i prevarantom;

– naučiti ljude da budu pristojni;

– naučiti ljude da se pristojno izražavaju;

– naći još nekoga ko psuje kao kočijaš a pri tom nikome ne jebe majku;

– imati drugačije mišljenje;

– imati svoje mišljenje;

– doživeti da drugi poštuju tvoje mišljenje čak i kada se ne slažu;

– ne izgovoriti bar jednom sam sebi u bradu: E, poserem ti se na diplomu!;

– doživeti da ono od juče košta isto kao danas, itd, itd…

Sve ostalo je moguće.

Između ostalog moguće je i preporučljivo biti optimista.

A čim optimizam stupi na snagu red je i da se zapeva. Svako ono što najviše voli. Ako je ikako moguće da ne bude neki težak narodnjaki da ne pobesnim.

Ako sam nešto propustila slobodno pravite svoju listu.

P.S. Sve navedeno kao nemoguće ponekad čini da se osećam k’o ponešena pa ispuštena.

I to sa velike visine.