Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Tekst objavljen 28.05.2007.
JEBITE SE DEVEDESETE
Da sam mogla da ih preskočim…
Tih, devedesetih godina, gradom je kružio recept za tortu bez jaja, pili smo kafu prženu i preprženu od ko zna čega a pušili šta smo našli. Benzin smo kupovali na decilitre i nosili ga u plastičnim flašama, u cegerima, zajedno sa zelenišem sa pijace. Na tim istim pijacama smo kupovali bugarske lekove i rumunske sapune. Trovali smo se alkoholnim pićima pravljenim u kućnoj radinosti. Šta je sve Srbin uspeo da napravi u sopstvenoj kuhinji ostalom delu sveta će uvek biti nejasno. Najveći luksuz tih godina bilo je biti bolestan a bolestan je smeo da bude samo onaj ko ima para.
Godinama sam bila na nečemu što su nazivali “prinudan odmor” a plata za taj odmor je bila tolika da nisam ni odlazila da je uzmem. U kafić u koji sam izlazila sam ostavljala 10 maraka (čuvenih, nemačkih) koje je bilo nemoguće rasitniti, s tim da me konobar obavesti kad ih potrošim to jest popijem.
Pojedini su se obogatili berući višnje koje sam brala i ja ali bogatstva nije bilo ni u najavi. Dobijala sam samo desetak litara soka.
Srbi su se odjednom setili da postoji Bog i krštenja su ušla u modu. Više nema onog pitanja čuđenja:”Jesi li ti kršten?” Svi su kršteni. I pametni.
Devedesete su nam donele najezdu latinoameričkih serija. Bake su, umesto da čitaju bajke, unukama čitale, prepričavale i objašnjavale sva ona čuda koja se u tim serijama događaju.
Srbiju su preplavili gatari, vračari i beli magovi. Gledalo se u pasulj, kafu, karte, u šta se stiglo.
Preko noći su se pojavili neki ljudi koji su pokušali da nam prodaju “muda za bubrege” to jest pojavili su se oni koji su nudili život na kamatu. Ovaj narod je još jednom dokazao da majka koja rodi ne znači ništa, da je uvek potrebna još jedna. Sad toj istoj majci sude ali da presude ne mogu. Ja sam nekako uvek mislila da ako umem da zaradim – umem i da čuvam. A i da oplodim.
I naravno, devedesetih su počeli ratovi. Neutvrđeni, nedokazani, najgori ratovi koji su ikada mogli da se dese i ja sam naučila mnogo toga. Naučila sam da, na primer, ne postoje Bosanci. Da nikada nisu ni postojali. Da su tamo gde sam mislila da žive Bosanci živeli Srbi, Muslimani i Hrvati. I da oni u stvari nikada nisu živeli u slozi, bratstvu i jedinstvu kako su me učili. Morala sam da prestanem da budem Jugoslovenka. Evoluirala sam, evoluirala i postala Srpkinja. Najzad!
Godinama sam živela u getu. Za razliku od onih koji stvarno žive u getu meni je bilo dozvoljeno da izađem ali nisam mogla.
Svet sam posmatrala očima televizije i putovala sam mentalno.
I tako. Pojavile su se televizije, televizije, televizije. Nisam mogla da izaberem šta da gledam.
Te televizije su opseli bezobrazni, nevaspitani, neuki, neobrazovani i drski ljudi. Preko noći.
Ništa mi se od svega ovoga nije svidelo.
I nisam otišla iz ove zemlje.
Ni iz ovog grada.
Stoički sam podnosila svaku glupost koju sam čula i istrpela svaku uvredu koja mi je bila upućena kao pripadniku ove nacije.
Zadnjih dana samo slušam kako je ova zemlja okupirana, puna lopova, ubica, prevaranata i stranih plaćenika.
I sinoć čuh još jednu glupost. I nikako ne mogu da se dovedem u red. Kako, bre, to da baš svaka glupost mora da ode u etar.
A stvari stoje ovako. Ako jedan bulevar u Beogradu dobije ime koje se ne svidja onima koji u tom bulevaru žive, oni će se preseliti. Jel? (Bulevar Zorana Djindjića)
A te iste stvari mogu da budu i ovakve: kako bi bilo da ova zemlja dobije to ime? Cela, kolika god da je. Pa da se iz nje, već jednom, ne presele, nego odsele svi oni kojima se to ne sviđa. Da, već jednom, mi, koje niko ništa ne pita, danemo dušom.
Kako bi bilo da se malo ignoriše glupost? Da oni koji prave prekršaje ili kriminalne radnje prestanu da se nazivaju decom? Da se verbalni delikt, već jednom dokaže i osudi?
Može li neko u ovoj zemlji da dokaže da sam gluva, slepa i nema. Jer dok se ne dokaže ja ostajem suprotno svemu tome.
Al’ postajem po malo luda. Polako ali sigurno.
Kad već jesam takva vratite mi devedesete.
Pa sve od početka, polako, laganica, onako taktički.
Da već jednom ukapiram u kakvoj zemlji živim.
P.S. Više ne ustajem starijima u autobusu. Kad mogu da glasaju mogu i da stoje. Dakle, svako ko ima zakonsko pravo da glasa ima moju dozvolu da stoji pored mene i beči se jer ga bole noge. I mene boli mnogo toga. I bečim se. Al’ koga briga…
Poceo sam da se ponavljam:
15 godina lupamo u serpe da bi sada jeli govna iz istih sa istima….
Jebemti zivot i sve ….
Smese nam se, smese!
🙁
Ne smeše nam se elektra, vratile se, samo se ne vidi baš, ostalo je još samo da ispraznimo prodavnice ….
Hvala ti na podršci Mahlat, ne mogu da verujem samo da ovaj glup narod to ne vidi, ne vidi da smo u govnima i da je haos … ne vide, ne čuju – ćute …
Bože, kad se samo setim … 😥
E Suske, kako rekoh, nas narod nikad nije u govnima jer se uvek plase da ne bude gore.
A ja vec dobrih 15 dana u totalnoj panici…
Ja sam nesto ubedacio sad i mota mi se po glavi…
kad ovaj glupi i coravi narod progleda i opameti se (ponovo) i otera govna motkama i ostalim pristupacnim oruzjem, sta onda? ko onda? Bem li ga.
Nego sta nego u panici, duze od 15 dana.
Uzas!!! Ne smem ni da mislim sta se desava. Devedesetih sam zivela od tate i mame, nisam morala da mislim sta cu, a sad ja treba da budem mama… 🙁
Nisam sklon ocaju. U ovom momentu bitno mi je da nadjem neke nove prioritete i ciljeve kojima mogu da tezim ja i usmeravam potomke.
Pre devedesetih, radio sam marjivo da se sto bolje pripremim i ukljucim u svet.
Devedesetih sam, kao i svi zivotario, cekajuci da se cela drzava nekako ponovo vrati u taj tzv.svetski kolosek, pa da ono sto radim ima jos neki smisao sem pukog prezivljavanja.
Danas nisam vise siguran koliko je lepo na tim svetskim shinama. Pogubili su se u licemerju.
Znate ono, imao pa nemao… mislim da ih ova kriza sjabava vise nego nas… psiholoski, materijalno i, mozda najvise, moralno.
Ako ne bude daljih ratova, pokusacu da nadjem nove motive u okviru ove bare, verovatno potpuno drugacije. Meni ne treba bas mnogo.
Walter, i ja razmisljam ko onda i nemam nista kao ideju ali znas sta me fascinira, kad god su izbori svinam istu pricu pricaju, jad, beda, siromastvo, drzava propala, oni ce nas vaditi i onda kad dodju na vlast oni se kao okiraju kakvo je stanje, pojma nisu imali… e dodje mi da poludim, stvarno! {ta, bre, ne znas, golim okom se vidi…
Elektra, ja sam poslednjih bas u panici, nekako se sve odjednom skupilo i pliva po povrsini.
Sanja ja sam i devedesetih bila majka i secam se mnogo toga i ne mogu to da pisem, muka mi je.
Drnch, mene uopste ne interesuju svetske sine, nigde nije raj na zemlji ali ne mogu vise da podnesem trenutnu krizu koja traje 20 godina, mnogo je bre!
To sto njih sjebava ova kriza na svim poljima me zabole, narocito za onu moralnu stranu, znas oni da su imali morala ne bi mnogo stvari radili, mnogo pre ovog meseca i ovih dana. Nek pocrkaju svi! Odjednom. KAd mi kao narod mozemo da crkavamo natenane, godinama, zbog njih i njihove uspesne ekonomske, unutrasnje, spoljne, kakve god politike ma nek crknu!
Ja uvek mogu da se iskljucim, zatvorim se u svoju kutak gde imam sve ali to je privid i najgore je sto nisam pametna i sto ne vidim nista sem da sve to treba proterati, izbaciti napolje, kako sam pisala – carski rez, jebo te! Ostar! Seci i gotovo!
Ne znam da li mi je teze to sto vidim sta se desava ili to sto se zbog svega osecam ponizeno…
Dva’es godina je prilicno za ljudski vek ali za nekakva drustvena pomeranja bas i nije.
Par primera koji mi prvo padaju na pamet: srednji vek – citava vecnost do renesanse, dalje, kod nas, pod Turcima – pet vekova…Zalazak i sivilo sovjetskog komunizma – tridesetak godina.. Samo ratovi kao vrhovi ludila mogu da traju decenijama…u Vijetnamu se pucalo dva’es godina, Izraelci okolo ratuju vec iks godina…
Dok problemi poticu od jedne osobe ili grupe onda ima smisla jesti zeludac i smisljati resenja.
Ako je globalni sistem u cosokaku ili, jos gore, raspadu onda je zdranje sopstvenog zeluca i ocaj prvo sto bi trebalo izbeci… dok se moze.
(ako Ti mislis da ja samo „Ecology line“ vesh umem da prodajem – varas se!) 😆
Sve se vise brinem da nam se ni pokolenja nece izvuci iz ovih nasig govana,pa sam iz dana u dan sve tuzniji jer im savet vise ne mogu dati.
Drnch, ja ne zivim vekovima nego zivim manje od veka a u tom mom “veku“ je dva’es godinaa mnooogo. To sto se od kad je sveta a i veka 😀 ratuje, previre i slicno nije opravdanje da bude uvek. Bilo u srednjem veku pa sta fali i sad. Fali bre!
Ovde problem potice od jednog coveka, pa jedne grupe, pa opet od jednog coveka pa od jedne grupe, kol’ ko se ja secam. I zderem se, brate, sta cu!
Zmaju ovo nisu nasa govna, bar nisu moja, ja nikada nisam glasala ni za ove ni za one, ja sam se bre trudila da mislim i smislim, i nikad nisam verovala u pusta obecanja.
Ovo su njihova govna u kojima ja ti, mi plivamo. A sto ja da plivam u tudji govnima?
Ma bre, idi u DeltaCity, kupi sebi nesto lepo i sareno. To ce te uciniti srecnom i dati zamah liberalnom trzisu.
Odma’ skacu berzanski indeksi, nekretnine se vracaju u normalu.
Krece gradnja i investicije, dolaze strani ulagaci, budzet se puni, pare krecu u bolnice i skole. Milicija dobija platu i ‘vata kriminalce!
I gotovo!
Tako se vadi iz krize! Ajde, nemoj da si lenja ucini to za nas!
Ma idi bre, nisam isla u Delta grad uopste pa cu da idem sad 😀 ne pada mi na pamet.
Sta da kupim, gace?
Opet nosis gace?
KAd li stize da uturis ovaj komentar?
Jok, bre, obucem ponkad kad znam da ce da bude svlacenje, ono radi utiska 😀
Meni se i place i besnim, i secam se jebanih 90-tih……jebite se, sjebaste mi dan. Pokusavam da ne mislim, a mislim……i secam i bojim ponovnog sranja. Istraumirana sam. Kad se samo setim kad je NISTA bilo mi, zar opet???
Eh, Djiki 🙁
I pevam, jebes ga; ‘U govnima plivanje, pravo je uzivanje’ 🙁
I eto im gace, jebale ih one, ne dam dupe i nisam ga nikada nikome davala!!!!
Zelena je ljuta opasno 👿
Nema je… Ode u Deltu! 😉
Znao sam da nas nece ostaviti na cedilu! 😆
Mislis da kupuje gace tamo? 😆
Aloooo, skupe gace u Delti! Ako nadjes ispod 50 evrica javi, tamo su gace od zlata jbt.
Jos je nema, cccccccccc , urok, urok 😉
Jebiga Mahlat, 90 posto ljudi oseca kao i ti. Pizdim svaki dan, urlam, svadjam se, ali ko sam i sta sam ja i ostalih 89 %? Ko nas sisa? Strasno je i neverovatno koliko traje ovo ludilo. Jebem ti zivot! Sramota me sto detetu ne mogu da priustim nista vise sem ljubavi, a da ne kazem da i ja jos imam po neku zeljicu. Ostalo je samo secanje na dane kada smo i mi bili LJUDI, postovani, voljeni, cenjeni u celom svetu. Cime smo ovo zasluzili, pitam se svaki dan? Ono za autobus me strasno nasmejalo, ali, srecom, nikada ne sedim pa nemam problem ustajanja.
Vratiše se devedesete brže nego sto ih ispratismo. Ode 5-ti Oktobar i naša revolucija kao da nije ni bila a i šta će nam kad se vratiše oni koje jedva oterasmo PATRIOTE. A ja isto kao i vi prepisujem recepte kako bi mogla ponovo deci da spremim po nešto jer sam ih 2000-te sklonila. Paučine koliko hoćeš. Kad bih sve mogla skloniti kao ovu paučinu…
Drnch i Zelena da znaju da sam se gaca odrekla u dobrotvorne svrhe!
Duda, gde je , bre, tih 90%, da uradimo ne[to. Nema ih toliko, veruj mi.
Viki, a tako su nas plasili u predizbornoj kampanji, ne glasajte za devedesete!
SAmo da kukas, Na glas! Koliko god mozes!
svaka ti cast za ovaj post!
🙂