Sova, ševa i ostale ptičurine aktivne kad pada kiša

Malo ranojutarnje razmišljanje

Srbija ima manjak para u budžetu, manjak fabrika, sirovina, mostova, čega god hoćeš, sve manjak do manjka. Zvanične statistike. Ja, eto, živim u zemlji koja ima manjak i to prihvatam k’o normalno iako mi nije jasno kako možeš da imaš ono što nemaš.

Srbija nasuprot ovome ima višak radne snage što je direktna posledica viška ljudi. Ni ovo mi nije jasno. Kako može da ima višak radne snage kad je premijer lepo rek’o da se svako ko izgubi posao odmah zaposli na drugom radnom mestu a predsednik da se prekvalifikujemo i naučimo da radimo na kompjuteru. Znači ima radnih mesta naročito za kompjuterima.

U Zaječaru nepoznati lopovi provalili u Zavod za javno zdravlje. Pojedoh se što su nepoznati, mislim u ovoj zemlji ima toliko poznatih lopova pa ništa. Elem, nepoznati lopovi u traganju za nečim porazbijali i izgazili staklene posude koje su valjda epruvete nego mediji računaju da je epruveta reč nepoznata nepoznatim lopovima, u kojima su bili uzorci krvi za testiranje na HIV. Diretkor tog zavoda pozvao nepoznate lopove da se odma’ jave jerbo su se možda zarazili.

One što su im prosuli krv pozvaće da im ponovo izvade malo. Ne znam što bi pošto su rekli da su nepoznati lopovi najverovatnije zaraženi, znači ovima su već pregledali krv i konstatovali zarazu. Drugo, godinama nas uče da HIV-om ne možemo da se zarazimo kapljično, ni pod razno, znači ni nepoznati lopovi ne mogu da se zaraze preko cipela. E, sad, ako su nepoznati lopovi glupi k’o što mediji računaju da jesu oni će da se jave.

Druga gos’n Čedu danima prozivaju sa – Čedo, oklen ti pare! Govori!

Ne znam kako se niko nije dosetio da zaustavlja ljude na ulici i ljubazno pita – Izvin’te je l’ imate vi gaće na dupetu. Ovaj ako kaže da ima odmah mogu i njega da počnu da prozivaju – NN, oklen ti gaće!

Mislim, kako i jedan Srbin može da ima gaće kad je potrošaka korpa jedno dva puta skuplja od plate a u njoj ima mesta samo za najjeftiniji sapun i ostale proizvode koje niko živi ne koristi, uvek se čudim kako ih iskopaju. Gaće nikad nisu u potoršačkoj korpi prema tome svaki Srbin koji ima gaće je odmah sumnjiv da je do njih došao nekim nečasnim radnjama.

Predsednica skupštine nosi cipele od 400 eura. Ja nosim od 300, jes’ da sam ih kupila na sniženju al’ oni nemaju pojma. Treba da me zaustave, priupitaju – Je li, Mahlat, oklen tebi cipele od 300 eura i odma’ da mi prebiju noge ako ne znam k’o što ne znam.

Mogu da slažem da sam prešla u vegetarijance i da ne trošim pare na onih 75 grama mesa koji mi pripadaju dnevno kako je izračunao Zavod za statistiku, ne jedem ni ono jedno jaje koje mi pripada po istoj statistici a ne popijem ni ono pola čaše jogurta.

Pošto zvanična statistika kaže da prosečno sprsko domaćinstvo može da preživi sa 560 dinara dnevno ja rešila da postanem fina građanka i trošim taman toliko, da ne živim više raskalašno. Krenula juče i rešila da kupim tri jaja, jednu i po čašu jogurta, 225 grama mesa i pola hleba. Utvrdim da ne mogu da kupim tri jaja, ne daju, mora 10. A ne mogu ni jedan i po jogurt. I opustila se. Natrpala u kolica neke gluposti, izmedju ostalog i lubenicu, sva sam bila pod stresom da će me privesti, mislim lubenica nije na spisku, računa se u luksuz. Ja još kupila celu umesto tri kriške. Na kasi čuveno – nemam para na kartici iako znam da imam. Ostavim sve ono i odem na automat. I tamo kaže da nemam. Pozovem ljubimca i histerično mu saopštim da dodje i donese bele pare za crne dane jerbo, eto, nemam para. On doš’o izbezumljen, nije mu prvi put da me otkupljuje na kasi, udruženo se izvinjavasmo što smo ih mučili, platismo, izadjosmo, ja na automat… ima para. Predomislio se u medjuvremenu. Slatko sam te probne pare, 3 000, odma’ potrošila na gluposti pa nek’ me uhapse kao raskalašnu Srpkinju. I sad nešto razmišljam ako je zvanična statistika obavestila državu da ja mogu da živim sa 560 dinara dnevno možda ima neki blokator koji, brate, ne dozvoljava da trošim više. Možda država misli na mene. Da štedim pa da kupim gaće. Mora da je neki trik u pitanju.

E, vrhunac svega je reklama za neku budibogsnama mobilnu tarifu koja podrazumeva da ja legnem sa ljubimcem u krevet i pozovem ga telefonom pa ga umilno pitam – ’oćemo ono il’ da spavamo. Ili pozovem ljubimicu u susednu sobu da je pitam šta izvoljeva za večeru. Ili je pozovem dok je u kupatilu da je pitam hoće li skoro. Sve po sistemu – siroma’ kad ima mast on je i na dupe maže.

Onda se prisetim kako sam pročitala koje su prednosti cyberseksa – možeš s kim hoćeš, kako hoćeš i u svako doba a najveća prednost je što nikako, ni pod razno, ne možeš da dobiješ neku spolnu bolest.

Sad mogu da uplatim ovu ‘’mast na dupe’’ tarifu i da dahćem ljubimcu preko telefona ili da njega posadim za statični kompjuter, ja da uzmem mobilni laptop i sednem u kuhinju pa da se pravimo da smo stranci, imamo taj bezbedan syberseks, da se ne umaramo bezveze.

I tako… ako uskoro ne grane sunce ne garantujem za sebe…