Srbija nije Srbija nego Rusija

Razboleh se. Naprasno.

Što ne verujem u ovo gore.

Kaznio me bog pošto je video da druge ne vredi kažnjavati.

Što pljujem televizor.

Što se kreveljim predsedniku u tom istom televizoru.

Što ne mogu da zaspim pa da ga sanjam nego u trenucima nesanice sve zamišljam kako preskače bilateralne stubove i medjunarodne prepone, i što nema pojma kome treba da preda štafetu, nešto kao predsednički višeboj.

Što se ceo dan nerviram zbog toga što me ubedjuju da Srbija nije Srbije nego je Rusija.

I da su Beograd projektovali Rusi.

I što je sutra Novo groblje zatvoreno pa ne mogu da umrem ako mi dodje sudnji čas nego moram da čekam.

I što je Krkobabić neki od onih nekol’ko rek’o da će sutra da bude frka al’ da su Beogradjani pametni i iskusni pa će znati šta da rade.

Ja nemam pojma pošto sam priučena Beogradjanka.

Izgaram u temperaturi tela svog a ne smem da umrem, moram da se snadjem.

Ako neko zna gde je onaj što na mene deluje kao Fervex neka ga prosledi.

’Oću crknem.

Što od temperature, što od muke, što od naredbe da spletem kike i sutra padnem na grudi nekom osloboditelju. A ne mogu, mislim temperatura, a virus možda zapadnjački, gde ću bratu sa istoka zapadnjački virus. Ne ide.

A tek što sam poludela što večeras nisam mogla da opletem po moravcu dok me prati sto truba!

Uopšte nisam patriJota.

Sad našla da se razbolim.