Ti k’o da si rodjena u Parizu!

Ako nisi, gubiš pravo da primećuješ, buniš se, tražiš bolje i očekuješ bolje.

Ako hoćeš bolje, m’rš u Pariz u kome nisi rodjena!

Lepo da ti dodje da odeš i prikolješ onog ko te rodio i vaspitavao, kad te vaspitao kao da si ’’rodjen u Parizu’’ a rodio te ovde gde ne možeš tako da se ponašaš. Prosto je nepristojno. Gazili nas Turci vekovima i niko ti ne dozvoljava da to zaboraviš. Ima da se ponašaš k’o obespravljena ’’sirotinja raja’’.

Digneš li glavu iz peska i zineš da prozboriš kako nešto nije kako treba, da si nezadovoljan sve oči se okrenu prema tebi, počnu da vibriraju k’o da ih je neko udario zavrat i horski te pijatu – Je l’ znaš ti, bre, gde živiš!?

I ako nisi znao tog trenutka ukapiraš da nemaš geografski problem, znaš da si u Srbiji a ne u Parizu, nego da imaš problem sa mentalitetom onih koji su dobro zapamtili da se za vreme dok se u Srbiji jelo kašikom i viljuškom na evropskim dvorovima jelo prstma, da smo dokazali da znamo lepo da se ponašamo ’’za stolom’’ i to je dosta. Ostatak sveta sad može samo da nam pljune pod prozor.

Ako nekoga upozoriš da se ne ponaša kako treba on te odmah pogleda i kaže – Što, nisam u crkvi! Ovde se ipak zna za pravila lepog ponašanja koja su strogo odredjena zavisno od institucije. U crkvi će svi biti smerni jer ih u tom trenutku o’zgo posmatra onaj koji sve vidi i sve zna a koji će po tome i da sudi, na svim ostalim mestima se ponašaju kako hoće, to jest kao da su na ulici iako ni na ulici ne možeš neartikulisano da se ponašaš. Al’ dobro, bog ne zalazi po sokacima, restoranima, ne čeka na šalterima a ponajmanje se vozika ulicama, on sedi u crkvi i gleda ko će sve da dodje i da kuka kad će već i njega ’’jednom da pogleda’’ pa da mu drmne neki loto dobitak dok on sedi i žali se što je ’’drugima upala kašika u med a njemu u govno’’. U toku molitve će se par puta javiti na telefon da obavesti, šapatom, one koji ga zovu da je u crkvi – Jebote, ne mogu sad da pričam! Ovde je veći greh biti nedostupan nego pričati telefonom u crkvi.

Ovde niko živi kome se obratiš sa ’’Vi’’ neće isto tako da ti se obrati, uglavnom ti se obraćaju sa ’’ti’’. Pobuniš li se, kako, bre, ja Vama ’’Vi’’ a ’’Vi meni ’’ti’’ zalepe te po nosu – A ko si ti, da ja tebi kažem ’’Vi’’? Ti upadneš u dilemu da l’ da ga biješ il’ da mu predstaviš svoj obični pedigre, jes’ da nemaš potvrde o kvalitetu legla, al’ osnovni je red… uglavnom ostanem ’ti’’ i uglavnom zaboravim šta sam htela.

Svi oni koji nisu rodjeni u Parizu neka dobro zapamte da im je otac juče izašao iz opanaka koji se ovde ne smatraju nacionalnom obućom nego genskim nasledjem i neka dobro zapamte da ne smeju da se bune na smrad, djubre, nekvalitetnu uslugu, ako ga neko uslužuje u prodavnici i lično mu, prstićima, odbrojava komade nečega što kupuje na meru, prljave čaše, pljuvanje, istresanje nosa, bratsko svojatanje – Ajde’, bre, zemljaci smo! – i sijaset drugih, neprihvatljivih a odomaćenih modela ponašanja.

Niste rodjeni u Parizu.

Svako kriitkovanje dovodi do lančane reakcije:

Ej, Srbine, o čemu ti govoriš!?!?!!!!

Onda se začuđeni okrene ka nekome i pogleda ga pogledom – Ne mogu da verujem! Srbin a glup!

Ponaša se k’o da je rodjen u Parizu!