Titanik

Misliš sve ide kako treba i onda osetiš kako je čamac počeo da se ljulja.

I priljulja se meni povremeno, nit’ znam gde je rupa, ni ko talasa, samo mi se smuči i osetim da ću da potonem. Vesla pobacam u startu, uopšte ne znam da veslam, samo bih se vrtela u krug. Voda mi dodje do članaka al’ mi od toga uglavnom zebu misli.

Osvrnem se i dodjem do zaključka da je najbolje da potonem u sebe i čučim tu dok talasanje ne prodje.

Usput, mogu malo da inventarišem i sredim se iznutra, ima svašta, kad počnem prosto se iznenadim kako mi je arhiva nesredjena i haotična.

Udješ i ukapiraš da u sebi imaš jato pirana al’ da imaš i jedog delfina koji te onako tupavo nasmešeno brani od tih pirana koje bi da te oglodju u sekundi, lepo ti se smeška u facu i gura ka površini da udahneš vazduh.

A ti lepo znaš da u istoj vodi ne mogu da budu pirane i delfini. Sem kod tebe.

Pa još kad ugledaš da tu ima i poneki som sav se sludiš, ne znaš da l’ da bežiš od pirana, daviš one somove il’ skočiš delfinu na ledja, isplivaš pa sve ponovo.

A orkestar svira kao kod svakog potonuća. Neku pesmu koju ti ne bi zasvirao ni u ludilu.

I popizdiš totalno!

Ne možeš ni da se daviš kako ti hoćeš, uvek ti neko drugi bira muzičku temu.

Šta ćeš jadan, isplivaš i napraviš plan usavršavanja – jednog dana ću da budem gluv, slep end nem pa će sve biti lepo.

Nastaviš da ploviš sve u nadi da ćeš zalutati u neke vode koje drugi još nisu otkrili.