Vaspitavanje kroz vekove…

… i generacijsko prenošenje na one koji se najviše vole.

Majke su uvek bile pametnije i pravile mnogo bolje izbore nego ćerke. To potkrepljuju svakodnevnim lamentiranjem – gde bi mi kraj bio da nisam upoznala tvog oca.

Majke bi sve žrtvovale za svoju decu što takodje potkrepljuju svakodnevnim lamentiranjem – je l’ mi to hvala, zbog vas sam celog života trpela ovu budalu, da nije vas ko zna gde bih ja sad bila, vi ste mi najveći krvoloci.

Očevi su po pravillu imali lepše devojke, što potvrdjuju sa – eh, kakve su trčale za mnom a onda me prevarila ova tvoja majka. Po pravilu su uvek znali koja će im doskočiti u večitoj igri prevare koja ima za cilj odvodjenje pred oltar pa uče svoje sinove – budalo, samo te vuče za nos; budalo, zaljubio si se ne vidiš dalje od nje;  budalo, mene ni jedna nije zajebavala kao ta tebe… potkrepljuje sa – tvoja majka što me zajebala nije ni jedna!

Kad se rodi, dete je lepo i pametno, što na oca, što na majku, zavisi ko priča o tome. Kako raste postaje sve gluplje i uvek glupo na nekoga iz protivničke, prijateljske, familije. U časovima tuge i očaja, otac ili majka, sede i čudom se čude, gde su im bile oči i sa kim rodiše decu.

Muškarac  opamećen od sopstvene gluposti sažaljeva sebe – Lepo su mi govorili, gledaj majku biraj ćerku.

Žena u istim tim trenucima  govori – Lepo mi je majka govorila da ste svi isti.

Oboje šapuću sami sa sobom – Ne pada iver daleko od klade, lepo kaže naš narod. U vaspitanju je stalno prisutna dilema ko je od roditelja klada.

Tokom vaspitanja životinje imaju veliki uticaj na pokušaj roditelja da dete najzad shvati samo sebe :

glup si kao konj

dereš se kao kobila

dereš se kao jarac

ugojila si se kao krava

imaš pileći mozak

glup si kao ovan

tvrdoglav si kao magarac

ćurko, gusko, kozo, ovco

šta se pentraš kao majmun

prljav si kao svinja…

Svaki roditelj je nepogrešiv dijagnostičar a na nestašluke reaguje sa  – debilu, kretenu, idiote, ti si malouman, nemaš pameti…

Deca se od nestašluka leče sa  – prebiću te, ubiću te, zadaviću te, ja ću da ti sudim, oplaviću te, prebiću ti obe ruke da ga majci nikad više ne pineš što ne smeš, kroči samo prebiću ti noge, progovori iščupaću ti jezik…

Svaki roditelj je bio primer mirnog i vaspitanog deteta – ja, bre, nisam smeo da mrdnem, kad me otac pogleda morao sam da znam šta misli – obrazlaže sa – Mene su bili kao vola u kupusu pa šta mi fali!

Ni jedno dete ne sme da zaboravi da njegovi roditelji nisu imali ni pola od onoga što ima ono pa shodno tome treba da budu zahvalni roditeljskoj snalažljivosti da ih rode u vreme u koje su ih rodili. Mogao je da im zapadne neki drugi vek.

Svaki roditelj je bio uspešan djak, onoliko koliko njegovo dete neće biti nikada i tokom školovanaj trpi tu roditeljsku torturu – na koga si se izmetnuo tako glup, ja sam sve znao o amebama, trepljarima, napamet sam, bre, znao kad je počeo koji ustanak!. Sve dok dete slučajno ne pronadje djačku knjižicu roditelja.

Većina dece je donešena na ovaj svet sa samo jednim ciljem  – da žive tako da nikad ne razočaraju i obrukaju svoje roditelje kao i da ispunjavaju sve roditeljske želje što se svodi na ono – ja ti mislim najbolje, nemaš ti pojma šta je dobro za tebe, ja ću da ti kažem.

Deci se uglavnom obećava da će moći da žive onako kako žele tek kad završe školu – Dok, moj ’leba jedeš ima da bude kako ja kažem! Kad završiš školu radi šta ’oćeš.

Kad dodje to vreme – radi šta ’oćeš – pojedini roditelji su spremni životom da brane ono da oni najbolje znaju šta je dobro za njihovu decu – Valjda ja najbolje znam ja sam te rodio!

Neko pobegne.

Neko postane opozicija svojim roditeljima.

Neko se pridruži  i prenosi dalje.

A sve počinje moranjem, takotrebanjem i red je  – moraš da se oženiš, moraš da imaš decu, rodi mi unuče, vreme ti je, šta čekaš, svi su se pooženili, sve su se udale, ’vataj voz zadnji ti je, kad misliš…

I tako ne misleći mnogi ulete u igru koja već ima svoja pravila i za koju uopšte nisu spremni.

Pa se istresaju na onima koje najviše vole, i oni su to prošli pa im ništa ne fali.

Mahlat prisluškivala u redu za meso pa se prisetila šta je sve čula.

Neverovatno je koliko su glasni oni koji misle da su samo oni u pravu i koji se živeći nikad ne osvrnu, oni koji nikad ne shvate da nose am i koliko s puno poniženja posmatraju one koji bi da progovore drugačije, odmahnu rukom i saopšte im da filozofiraju.

U Srbiji postoji mnogo onih koji imaju plemensko hijerarhijsko  mišljenje i sve one koji bi da ih povuku malo napred nazivaju filozofima. Filozof je u očima takvih ravan ludaku