Zašto Srbija ne može da krene dalje

Iako tranzitira, iako se kreće, iako mora napred, iako ne sme odustati, iako je ništa neće sprečiti, iako zna svoje prioritete, iako želi dalje po cenu svega.

Danima razmišljam o ovome i dodjoh do onoga što već znam – zato što nije sebe identifikovala. Kako onda može imati ’’cenu’’, ceniti to što ima, proceniti šta da ponudi.

Od svega, u Srbiji se godinama unazad gaji epski duh – Neka bude što biti ne može – najverovatnije sa željom da se nastavi u – Mili Bože, čuda velikoga.

Današnja Srbija pati od nekoliko sindroma.

Sindrom patriotizma –  velika je razlika izmedju patriotizma i uzvikivanja patriotskih parola, nije patriota onaj ko je najglasniji, i nikako nije patriota onaj ko se ponaša kao neodgovoran roditelj pa neprekidno uzvikuje – šta ću, greši, al’ moja je. Patriota je u Srbiji postala podrugljiva reč.

Sindrom nacionalizma – iščupani iz jugoslovenstva koje je, nažalost, srpstvo kao osećanje smatralo krivičnim delom, oslobodjeni toga da je kažnjivo potencirati pripadnost, Srbi su postali potcenjivački narod sklon nacionalnom primitivizmu koji sebe pokušava da uzdigne do mitološkog mesta približnog starogrčkim bogovima, uzdižu sebe potcenjujući sve ostale.

Sindrom – Srbi narod najstariji. Odakle god da smo stigli uspeh nam je što smo uopšte stigli i volimo da verujemo da smo stigli prvi. Sad sedimo tu gde smo i gledamo kako drugi prolaze i odlaze dalje. Ko sedi imunitet mu je prilično oslabljen i podložan raznim virusima.

Snidrom istorije – na početku 21. veka Srbi, narod sa bogatom istorijom, ali narod koji pati od zaboravljanja, prekrajanja, preskakanja, ima nekoliko istorijskih ’’momenata’’ – Boj na Kosovu, II svetski rat, Tita, Miloševića, bombardovanje ’99 godine, i 5. oktobar. Izmedju ništa. Ili bar ono što nije vredno pomena jer ne pruža neko validno opravdanje za ono gde smo sad.

Sindrom stida koji je direktna posledica neshvatanja toga da se istorija ne može prekrojiti a koji dovodi do rušenja spomenika, seljenja spomenika, sklanjanja spomenika – e, ovo više nije moderno, ovo je 21. vek. Kako god, kome god, iz kog god vremena – spomenici služe da ne zaboravimo kakvi smo bili, u koga smo ili šta verovali, rešeći ih ne pokazujemo da smo postali bolji i pametniji.

Sindrom idola – Srbi moraju, u svakom trenutku imati nekoga za koga je utvrdjeno da je najveći srpski sin od postanka Srba na ovamo. Isto se menja shodno političkoj situaciji, srazmerno beznadju, neguje se opet fanatično roditeljski – neka je i najogri, naš je. Srbi ne umeju da prate nekoga nikako drugačije sem slepo.

Sindrom optuživanja – uvek su nam drugi krivi za propast, obavezno američki predsednik, obavezno Amerika koju nismo uspeli da učinimo proleterskom zemljom, obavezno svi oni koji nas teraju da naučimo korake kola u koje smo se uhvatili. Mi i dalje ne shvatamo da možemo jednog dana postati kolovodja samo ako naučimo korake i istaknemo se kao dobri igrači, uporno hoćemo da igramo ali onako kako smo već naučili – kao na seoskoj svadbi, da trupkamo u mestu podižući prašinu.

Sindrom malog deteta – da uvek budemo u nečijoj milosti, da nam krene zahvaljujući tome što nas neko čvrsto drži za ruku, mazi po glavi i štiti nas od gluposti. Da stoji iza nas.

Sindrom problema – umesto da shvatimo da imamo društveni problem dozvoljavamo da nam se uporno nameće problem pojedinca što dozvoljava da se ne osećamo krivima. Izabrali smo one koji će nas voditi – nije naš problem to što oni to ne znaju. Ovo se ispoljava u svim sferama života u Srbiji.

Sindrom kulture – kultura nije nametanje tudjih pravila življenja, kulture počivaju na različitosti, kultura se ne ogleda samo u pristojnom ponašanju, ono što se u Srbiji nameće kao kulturno je čist falsifikat.

Sve ovo pokazuje da oštećene svesti, odnosno nesvesni problema koje smo sami stvorili, nećemo nigde stići i da ono ’’što biti ne može’’ neće ni biti i da najzad treba pogledati u ono što može. Ono što može ima neslućene domete, zašto bismo se bavili onim što ne može.

Ovaj post je direktna posledica problema toga da nešto moramo silom da postignemo, silovali smo sve što smo mogli, pokušali smo da iseckamo sve što smo mogli i napravimo novo a nismo uspeli.

Hoćemo mnogo na osnovu tudjih iskustava zaboravljajući da nam je potrebna praksa i da su i tudje stvari išle korak po korak a ne preskačući ono što mora da se prodje. Lanac je lanac, ako ga pokidate na nekoliko mesta teško je utvrditi na kom mestu ga prvo treba sastavljati.

Da bismo nešto postigli moramo da ga postanemo svesni ko smo, šta smo, šta možemo i šta želimo a ne da gledamo kako neko pokušava da nas podmetne kao kukavica jaje.

I da čekamo da se iz toga izlegne ne ono što jeste unutra već ono što smo zamislili.

To stvarno ne može.