Brend ljudi o brendiranju Srbije (lociranje problema brendiranja Srbije)

Pardon, o rebrendiranju, pošto Srbija već ima brend, nadaleko je čuvena u svetu.

Ako je brend dobar glas a znamo da se dobar glas daleko čuje, onda se loš glas čuje još dalje i raznosi se brzinom vetra što se za dobar ne bi moglo reći. Na dobrom glasu obično radi tim stručnjaka koji glasove unutar sebe ne može da usaglasi.

Trenutna pozicija Srbije:

imamo Exit i Guču koji su postali to što su postali (My man, odvalili smo se od piva ili rakije) i na čijem rebrendiranju se radi svake godine, isključivo sezonski, pred samo otvaranje. U Srbiji očas posla stvoriš brend ako narod pustiš na neku livadu.

Imamo manastire do kojih ako krenete pojma nemate kako da stignete a ni koliko kilometara do njih ima. Na autoputu Beograd – Niš stoji tabla na kojoj piše – Manastir Studenica 76 km, ja gledah, čudih se i dodjoh do zaključka da mora da su mu našli bolje mesto, ne bi me čudilo. Kad se sa autoputa, kod Batočine, skrene ka Kragujevcu, dočeka vas tabla – Manastir Studenica 117 km (nisam sigurna za kilometražu). Potpuno ludilo

Imamo navijače koji ne navijaju nego razbijaju i mnogo više vole da učestvuju na demonstracijama nego da posećuju utakmice. Armija mladih i jakih ljudi koji više vole nekome da razbiju glavu nego da uhvate devojku za ruku.

Imamo šume, reke i jezera i ispred svakog piše ‘’Ne bacaj djubre!’’ ono najglavnije – Stoko tupava, ni stoka vam nije ravna – ne piše, podrazumeva se. U ostalim zemljama piše – Molimo vas ne… kod nas imperativno – Ne bacaj… i opet svi bacaju. U svim tim šumama, rekama i jezerima ima djubreta svake vrste, samo još mrtvih ljudi nema. Možete sa uživanjem da ručate na nekom od beogradskih splavova dok pored vas plivaju plastične flaše.

Uz autoput a i pored svih sporednih puteva, svih kategorija, imamo kućerine, zamkove i čardake, poluurušene, nedovršene, zarasle u korov. Kuća po sistemu – Počeću pa ću da vidim ima na svakih 50 metara, počelo se pa se videlo da se za dalje para nema. Izmedju njih ima crkava, lepo čovek da pomisli da u Srbiji svako želi na svoj način da ugosti boga. Ili da ima svog ličnog.

Pored tih istih puteva na svakom ispustu je groblje kućne bele tehnike što me posebno fascinira, staviš šporet u prikolicu i istovariš ga na provoj krivini iako je 100 metara odatle deponija. O spomenicima krajputašima da ne govorim, lepo strava da te uhvati, ne znam ko dozvoljava postavljanje mermernih ploča gde god je neko nastradao.

Na svakom parkingu postoji bar jedan auto na felnama ili na četiri balvana, valjda čeka bolje sutra.

Drveće nam je okićeno plastičnim kesama, kontejneri prepuni, oni se u svakom gradu, redovno prazne isključivo u centru. Toliko o slici Srbije.

Šljive, maline, kupine i ostalo što stvarno može da postane srpski brend to nije i neće ni biti sve dok se država ovako ponaša prema proizvodjačima. Radije ćemo pustiti da istruli nego da stvorimo brend.

Da ne dužim. Prošle godine, u akciji ‘’Najbolje iz Srbije’’ za najbolji brend po mišljenju potrošača izabran je Coca Cola Hellenic, Zemun brend: Coca Cola. Koka kola, jebote! Srpski brend!

Svi ostali proglašeni brendovi imaju u imenu – messer, maxi, airways, tyres, commerce… toliko o očuvanju jezika.

U stvari, htedoh da kažem da o brendiranju ne znam ništa samo imam osećaj da tu nešto nije kako treba. I onda pročitam, pre par dana, ‘’Politika’’ je objavila tekst o neuspešnom brendiranju Srbije. Ja se iznenadilaaaa, kako, bre, neuspešno? Šta ima da je ovde bezspešno?

Dakle, ‘’Politika’’ piše da dve godine po osnivanju Saveta za promociju Srbije od ta posla nema ništa. Kad su pokušali da saznaju radi li se nešto i šta dobili su odgovor da se ‘’ U ovom trenutku priprema koncept istraživanja i analiza za potrebe pozicioniranja brenda Srbije kojima će se obezbediti dovoljno informacija o predstavi svetske i domaće javnosti o Srbiji i njenim vrednostima, o dinamičnim ekonomskim granama, sektorima, proizvodima i uslugama, najvažnijim prirodnim vrednostima, kulturno-istorijskom nasleđu i drugim elementima nacionalnog identiteta koji su ključni činioci identiteta brenda Srbije”. Osnovani pre dve godine a u ovom trenutu pripremaju koncept. Eto ti još jednog srpskog brenda – Srpski trenutak = dve godine.

„Savet i Ministarstvo će obaviti niz pripremnih aktivnosti, kao što su istraživanja i analize, kojima će se stvoriti neophodna informaciona osnova za sačinjavanje kvalitetne Strategije izgradnje i pozicioniranja nacionalnog brenda i pratećih operativnih dokumenata, čime će se dobiti strateški okvir za brending Srbije.’’ Pa možemo da krenem u brend rat. Čim se naoružamo strategijom. A napraviće i ‘’jednostavan internt portal’’ na kome će brendirati, to jest raditi ono što ne znaju.

Brendirali bi oni zmelju, iha – ha, nego ‘’svetska ekonomska kriza znatno ometa rad na promociji naše zemlje’’- Vojislav Žanetić, marketinški stručnjak i jedan od članova Saveta. Po njemu nema para a pare vrte gde burgija neće pa što ne bi i u brendu. I dodao čovek da ‘’nije mnogo razmišljao na ovu temu jer ima mnogo posla’’. Sve što je smislio o brendiranju je da nema para. Aferim!

‘’Pored Žanetića, članovi Saveta su profesor dr Ana Trbović, Predrag Marković, istoričar, Milica Čubrilo, nekadašnja ministarka za dijasporu, dr Miodrag Stojković, genetičar, i Veselin Jevrosimović, predsednik kompanije „Komtrejd grup”, a predsednik je Ivan Tasovac, dirigent i bivši direktor Beogradske filharmonije, koji, kako je kratko poručio telefonom, zbog godišnjeg odmora nije u mogućnosti da komentariše aktivnosti Saveta.’’

Predrag Marković reče ‘’Naša ideja je da se sada koncentrišemo na ideje i lociranje problema. U planu je i pravljenje veb-portala, jer se u svetu modernih komunikacija do ljudi koji mogu da utiču na imidž Srbije najbrže dolazi kvalitetnom internet komunikacijom’’. Nešto se nervirao zbog ‘’zlonamernih i bezrazložnih’’ napada javnosti na Savet, navodeći da je to stvar ‘’našeg mentaliteta’’, ‘’Nema ničeg lošeg u tome da uspešni poslovni ljudi rade na promociji svoje zemlje’’.

Nema. Ako rade. Ali, koliko vidim, imaju mnogo posla pa ne rade ono što su prihvatili.

Tek ću da ih napadam. Sve dok nešto ne urade ili se maknu odande gde su uvalili guzice a za šta nemaju vremena .

Eto, ja locirala problem. On je u Savetu za brendiranje Srbije. I ogleda se u nemanju para i vremena.

U stvari, ovo muvanje, nedostatak para, nemamo vemena,na godišnjem sam odmoru – to je brend Srbije.

Usput, ono što nije bilo brend a postalo je:

Predsednik Srbije putuje po svetu, ne možeš da ga na’vatašu rodjenoj zemlji i uspeo je da stigne na kovertu poštansku marku.

Ivica Dačić, je postao Hudini, gde god se nešto desi od ozbiljnih stvari do toga da je neko pregazio psa, on daje izjave, lepo da pomisliš da prolazi stotine kilometara i vremenske zone u sekundi.

Vidite šta znači marketing!