Muke po onkološkim pacijentima

Od 2018. godine sam onkološki pacijent.Od iste te godine na svakih šest meseci imam kontrolu na Institutu za radiologiju i onkologiju Srbije. Kontrola podrazumeva – jednom u godinu dana mamograf, a na svakih šest meseci – analiza krvi, UZ abdomena, ginekološki UZ, DEXA snimanje, odnosno merenje gustine kostiju… Mamograf mi rade na Institutu i to je još uvek jedina zdravstvena institucija na koju nemam nikakvih zamerki i koju mogu da pohvalim za ljubaznost osoblja, u ordinaciji, ako ih zaustavite na hodniku, za poštovanje zakazanih termina koliko god mogu. Za lepu reč.

Sve ostale preglede, izuzev analize krvi, obavljam na privatnim klinikama i u prvatnim ordinacijama, jer, evo, petu godinu ne uspevam da dobijem termin u nekom Domu zdravlja. Nema. Da biste dobili termin, morate, recimo, prvog utorka u mesecu da budete ranom zorom u ordinaciji svog izabranog lekara, a dobiti taj termin je ravno nemogućem jer termin kod lekara opšte prakse dobijete kad ima, a ne kada je vama potrebno. Dakle, privatno.

Kod odlaska na snimanje u privatne klinike ili ordinacije najmanji problem je platiti. Dajem novac na toliko gluposti koje život znače, mogu i na ono što zaista znači život. Problem je u –

• pregleda vas lekar koji tog dana ima slobodno pre podne ili popodne ili ceo dan u matičnoj ustanovi jer većina klinika nema specijaliste u stalnom radnom odnosu, to su uglavnom lekari iz državnnih ustanova. Oni umeju da kasne jer zabole ih. I na kraju, uglavnom vas pregleda drugi iako ste tražili onog prvog, to jest – istog koji je obavio prethodni pregled. Iako imate zakazan termin, čekanje ume da se oduži i oduži, i umesto da slušate muziku koja će vam odvući misli da – piški mi se, da li da piškim ili da se upiškim i šta onda jer bešika mora da vam bude puna, vi sve vreme na monitorima gledate i slušate reklamu za tu istu kliniku u koju ste već došli. U krug i u grug. Kao u ludačkoj kutiji. Kinesko mučenje, bukvalno. Za to vreme niko vas ne obavesti – lekar kasni, zaglavio se u saobraćaju, umro mu deda, nešto tako. Sedi i čekaj počastvovana što uopšte tu sediš. Kad se najzad susretnete sa lekarom, on uglavnom ima stav – ja sam bog, ne razgovaram sa sitnom boranijom. A ja, boranija, ipak smatram da mora da progovori i insistiram da progovori do granice da kažem – platila sam i da pričaš, sve ti na svetu;
• svaki put objašnjavam da je nešto što imam na levom bubregu urođeno i genetski;
• nijedan od nalaza ne ulazi direktno, automatski i po difoltu u moj zdravstveni karton je državne i privatne ustanove nisu uvezane;
• kad odete na pregled u privatnu kliniku, iako je sve u redu, posumnjaće na sve i svašta i predložiće vam da kad želite, ako želite, kad budete mogli, obavite neki od pregleda, imaju suuuuper kolegu, stručnjaka. Onda kako vam volja, ako želite, kad želite i kad možete;
• poslednje privatno snimanje – rekla mi – vidim da Vam se proredila kosa. Nikad mi ni oči ni kosu pre tog susreta nije videla. Kažem – nije, moja kosa je takva. A, ne, ne, mora da je štitna žlezda, da uradim analize i obavezno tu, u apoteci pored da kupim melatonin. Šta će mi? Pa štitna, ovo, ono, da bolje spavam. Niti me pitala kako spavam. Zaobiđem apoteku pored sve misleći – ne učestvujem u vašim dilovima. ’ebo te melatonin!

Zbog svega ovoga, ja želim da obavljam preglede kod svog izabranog ginekologa, radiologa, bilo kog specijaliste u nekoj državnoj ustanovi koji će mi reći – vidim da smo prošli put to i to, pa šta god. To je nemoguće.

I opet zbog svega ovoga sa sobom, kad idem kod lekara, vučem skoro ceo registrator papira i papira.

Jedina beneficija koju imam je da ne plaćam participaciju na lekove. Koliko plaćam preglede, ta participacija je ništa. More, kupovaću lekove, daj mi lekara!

Ja sam onkološki pacijent. U stalnoj opasnosti da dođe do recidiva bolesti, zbog toga i imam kontrole i ne da nemam predloženi takozvani „brzi prolaz“ kroz zdravstveni sistem, nego ga nemam uopšte. Sve u svemu, hoću prolaz kroz zdravstveni sistem. U prilog tome, htela sam da prođem kroz zdravstveni sistem s nekim pregledom, zasela sam i redom zvala institucije gde se taj pregled obavlja s namerom da ga platim, samo da mi ga urade. Ne može. Može samo ako sam strani državljanin, što nisam.

Ako niste shvatili, zdravstveni sistem u Srbiji je na aparatima za održavanje života, pitanje je trenutka kad će taj aparat biti isključen o čemu nas niko neće obavestiti jer bi to značilo da nema onog silnog novca koji se uzima građanima za taj isti sistem.

U tom jedvadišućem sistemu, malopre sam pogledala – samo par podataka – na ugradnu proteze kuka trenutno čeka 2.593 pacijenta od kojih je ovaj 2593. zakazan za 23.1.2033. godine! Na VMA za CT glave trenutno čeka 22 pacijenta od kojih je poslednji zakazan za 3.11. ove godine, od aprila do septembra nema nijednog zakazanog pregleda, a onda od septembra do tog 3. novembra nijednog. Pošto sam ja laik, mogu samo da mislim da ne znam šta da mislim. Na CT abdomena, opet na VMA, čeka 72 pacijenta, poslednji zakazan za 24.11.2023. Od jula do novembra nijedan zakazan pregled, opet ne znam šta da mislim i tako dalje i tako dalje, to možete i sami da vidite.

RTS je prošle godine objavila da na neku od intervencija u Srbiji čeka oko 60.000 pacijenata. Nije problem čekati, problem je dočekati. Jer vreme za lečenje, bilo koje lečenje, je najvažnije.

Danas je World cancer day ili Svetski dan karcinoma. Ili borbe protiv karcinoma. Najčešći karcinomi su – karcinom dojke, karcinom grlića materice, prostate, kolorektalni i jetre. Sve to treba otkriti i lečiti. Statistika na globalnom nivou kaže da je 2020. godine zabeleženo 19,3 miliona novih slučajeva raka, skoro pa pandemija, od čega je 10 miliona smrtnih slučajeva.

U Srbiji godišnje od neke vrste kancera oboli oko 40.000 ljudi od kojih oko 30.000 ne dobije bitku. Po smrtnosti od kancera smo vodeći u Evropi jer ekonomski tigar nije i zdravstveni tigar i jer je za narod mnogo važnije da ima nacionalni stadion u Donjem Mudojevcu.

Kako kažu –

Ko smo mi?

Srbi!

Šta želimo?

Nacionalni stadion!

Ministarka zdravllja nedavno iskritikova mlađe kolege, niko, bokte, neće u Zvornik, svi hoće u Beograd. Ministarko, sestro slatka i ako ih izvezete u Zvornik, ja tamo neću moći na pregled jer sam državljanka Srbije, a ne Bosne i Hercegovine. Ili ću tamo moći kao strana državljanka pre nego ovde?

Studio?