Vojvode Vlahovića, naselje koje nazivaju naseljem iz pakla

Samo šest stotina metara od najveće gužve koju možete da zamislite u Beogradu, iznad okretnice autobusa broj 26, nalazi se naselje u kome živim.

Možete li da zamislite naselje –

u kome postoji mnogo, mnogo zgrada koje se sve vode na jednu ulicu – Vojvode Vlahovića a brojevi su obeleženi brojevima i slovima, neke zgrade latiničnim, neke ćiriličnim, bog otac da se ne snađe, kao što se ne snalaze taksisti, hitna pomoć, vatrogasci;

do kojeg vodi put na kome dva vozila ne mogu da se razmimoiđu, koji je proletos tri meseca bio zatvoren jer je rađena kišna kanalizacija zbog neprekidnih strašnih poplava kada pada kiša, tokom kojih smo se snalazili kako da dođemo i izađemo iz naselja;

u kome, evo tri godine kako živim, nisam videla većinu trotoara jer su na njima parkirana vozila i ako se slučajno desi par praznih metara, postoji opasnost da vas neki vozač malo pogura jer nemaju baš živaca da čekaju da prođete i jer su trotoari napravljeni za vozila;

u kome većina zgrada nema garaže ni obezbeđena paraking mesta što su investitori bili dužni da obezbede, garažni prostori su pretvoreni u suterenske stanove, tako da je parkiranje na trotoarima razumljivo;

u kome većina garaža i nekoliko parkinga zvrje prazni jer ljudi najverovatnije nisu imali novca da kupe garažna mesta i parking prostore, a investitori ne daju ništa za džabe, pa ni parče betona;

u kome se zidaju zgrade kao da se takmiče, ali na većini gradilišta nećete videti obaveznu tablu na kojoj treba da piše ko je investitor, ko arhitekta, ko izvođač radova, broj građevinske dozvole, što vam je odličan primer korupcije dovedene do savršenstva;

u kome se parkiraju na raskrsnicama, mrtvi hladni;

u kome svako malo izlaze iz auta da se biju jer je neko zakrčio prolaz;

u kome su ono malo kontejnera postavljenih ispred zgrada stanari izgurali iz ulice jer zašto njima da smrdi;

u kome skoro celo naselje smeće baca u šest kontejnera koji su im usput, a u koje uveče ne može više ni igla da stane pa smeće ispada, pa malo začine sakupljači sekundarnih sirovina koji prosipaju smeće pored kontejnera, uzmu šta im treba, okrenu se i odu, a ulični psi odrade ostatak, to jest razvlače to smeće;

Ovako to izgleda uveče

u kome mi svake treće zgrade neko vrišti sa prozora da tuda ne smem da se šetam sa Cezarom jer je to privatno vlasništvo, čuj, uključujući i pretnje da će me raščupati, prebiti i da me jebo ker, znači  ugrožavaju mi slobodu kretanja jer u svojoj glavi nisu prekontali da su parcele ustupili za gradnju i da one više nisu njihove;

u kome postoji zgrada na koju je zakačena tabla da je zabranjeno šetanje pasa, fotografisanje i zadržavanje, kao da je visoko važan vojni objekat;

u kome ne postoje klupe, tamo gde ih ima par, kao u zgradi koju sam pomenula u prethodnoj stavci, odmah izađe neka žena i vrišti da ne smete tu da sedite;

u kome za tri godine nisam videla da su oprane ulice;

u kome ne postoje mobilijar kante za smeće;

u koje nikada nije došao nijedan čistač ulica;

koje je velika konkurencija Vračaru što se tiče pseće kake;

u kome ne postoji nijedno i velikim slovima NIJEDNO dečije igralište, odnosno postoji jedno koje su opremili stanari dve zgrade i na koje roditelji iz drugih zgrada ne vode svoju decu, da li prećutno, da li im neko brani ne znam, ali mogli su da se dogovore i malo ga srede na radost sve dece;

u kome većina stanara nikada nije čula za kućni red;

koje ima zgradu sa oko stotinak stanova po mojoj slobodnoj proceni, a za koju investitor nije postavio nijedan kontejner;

u kome živi između 6.000 i 10.000 ljudi, tako su mi rekli, ali neka bude 6.000;

u kome svi ti ljudi na raspolaganju imaju jedan ShopandGo objekat i dve apoteke, pekaru i kladionicu;

u kome ne postoji NIJEDAN kiosk;

u kome postoji pošta u kojoj možete da uplatite nešto, retko da podignete novac, valjda ne prikupe toliko, a pismo ili pošiljku ne možete da pošaljete, bolje da je nema;

u kome ne postoji NIJEDAN bankomat, banke da ne pominjem;

u koje ko god želi da se otarasi štenaca iste doveze i ostavi nasred ulice pa tu umiru, gaze ih kola, samo da umreš dok to gledaš;

u kome nasred ulice kamioni mešalice peru te iste mešalice i ostavljaju haos za sobom;

u kome šut i ostalo kad grade i renoviraju samo bace u najbliže grmlje;

u kome stanari zatvaraju prolaze kako se kome sviđa jer im se ne sviđa da vi prolazite tuda;

u kome pojedini ljudi svojevoljno bacaju otrov za pacove, bez obzira što tako mogu da potruju decu, pse i ljude, kad sam se jednom razvrištala na jednu ženu, ona pozvala muža, a on mi rekao da su oni tu od 2005. godine, znači – ko se prvi popiškio u naselju, ima pravo da baca otrov, tako je moja mala pamet ukapirala;

u koje ne zalaze radnici gradskog Zelenila jer je zemljište oko zgrada u „privatnom vlasništvu stanara“, živimo u korovu;

u kome ne postoji drveće;

koje je suv beton;

u kome je meni, kada sam primetila vozilo gradske opštine Zvezdara (naselje inače pripada Zvezdari i Voždovcu), na pitanje – Aman ljudi, hoće li neko iz opštine da se pobrine za ovo naselje, ovo više nije normalno, službenik koji je nešto fotografisao, odgovorio – Ma, ’ajte  molim Vas, mislim da predsednik opštine ni ne zna za ovo naselje! Pa obavesti ga kad se vratiš, gospodebože;

u koje, fascinantno, u predizbornim kampanjama vidiš da stranke znaju da postojimo jer dođu sa onim štandovima i obećavaju Bolji život, bez stida;

u kome se neki stanari zaista trude da održe kakav takav red, ali slaba vajda jer ima mnogo više onih koji ništa izvan svojih stanova ne smatraju svojim, ni travnjak, ni ulice, ni nebo, ni smeće, ništa;

u kome isti ti krenu u kupovinu i kesu sa svojim smećem ostave ispred vrata gore pomenutog ShopandGo, ili ispred apoteke;

u kome živi sigurno najviše dece predškolskog uzrasta od bilo kog drugog naselja u Beogradu, ovo je vrlo mlado naselje po strukturi stanovništva, koju roditelji guraju u kolicima ulicama na kojima su, već sam pomenula, na trotoarima parkirana vozila a ulicom dva vozila ne mogu da se razmimoiđu i pitanje je dana kad će se desiti neko zlo;

u kome postoji parcela predviđena za osnovnju školu, ali što se nje tiče, kad pitate kad će, dobijete čuveni sprski odgovor – jebi ga;

do kojeg zbog one preuzane ulice ne ide vozilo gradskog prevoza već kombi, ući u njega je umetnost, a o svađama unutra da vam ne pričam.

Jesam li vam dočarala pakao?

Ali ima i nešto lepo. Jedna mini pizzeria, odličan kafić, još bolja poslastičarnica, ali ove tri lepe stvari su vam na celo naselje kao namirisana žena u cipelama sa krivim štiklama, ili neizdepiliranim nogama, svejedno.

Bez obzira na sve što sam napisala, ovo naselje ima perspektivu da bude odlično, ali za to mi stanari treba da se udružimo i počnemo da se ponašamo kao komšije, a ne kao krvni neprijatelji. To je jedini način, kao i pritisak na nadležne da vide da i mi postojimo.

Pre desetak dana smo se organizovali i čistili naselje, jer se više nije moglo proći od smeća. Od hiljade stanara izašlo je nas pedesetak. Deset puta više nas je gledalo sa terasa, ali dobro, ne možeš ljudima na silu uterati svest o zajedničkoj dobrobiti u glavu i nadam se da će sledeći put biti bolje. Očistili smo sve ovo što vidite na donjim fotografijama, i više o d toga, skupili smo 200 džakova smeća –

Ovako smo čistili

E sad ovako:

ako ste stanovnik naselja, ono je vaše koliko i moje, vodite računa o okolini, odlučili ste da živite ovde, tu vam rastu deca, ne znam šta još o tome treba da kažem;

ako planirate da kupite stan u ovom naselju, tražite od investitora da vam obezbedi parking mesto, dužan je po zakonu, mesta za parkiranje više nema;

ne bacajte smeće gde stignete;

alkoholičari „unučiće“ da bacaju u kontejnere a ne gde stignu;

ne dobacujte ljudima kroz prozor kuda smeju da prođu, kuda ne, sve oko zgrada je javni prostor dok ga ne ogradite, onda vam nećemo preskakati ograde, a ako želite da živite sami, planine su nenaseljenje, slobodno tamo pa sa ovcama siti da se nauživate;

budite slobodni da date predloge kako naselje da učinimo dostojnim življenja, da prestane da bude smetlište.

Šaljite mejlove opštinama Voždovac i Zvezdara, zatrpavajte ih, neko mora da pobedi, ili mi ili njihova nezainteresovanost.

I na kraju, negujte komšijske odnose, prvo zbog toga što ćete se bolje osećati, drugo – kad se nešto desi zbog čega bi vam bila potrebna pomoć bilo kakve vrste, pre će do vas stići komšija nego rodbina.

Svim stanarima, kako pomenuh – budite slobodni da ispod ovog posta ili na Fejsbuk strani naselja date predloge kako da poboljšamo život u naselju.

Svim novinarima koji me prate, ako vam se ovo učini zanimljivim, to kako se živi u jednom gradskom naselju u gradu koji će gradonačelnik predložiti za Zelenu prestonicu Evrope, preuzmite ga bez da me pitate.

Svima iz naselja koji ovaj tekst budu shvatili pravilno, hvala unapred što ćete se potruditi da nam svima bude bolje.

Ovo postoji samo u bajkama –

Svima koji ne budu shvatili ovaj tekst, a znam da će ih biti, uzdržite se od neprihvatljivih komentara – ja nisam, ja nisam, ovaj jeste, narod je ovo ili ono, nisam nikoga prozvala, prozvala sam sve nas.

Gradu Beogradu – srami se grade!