Dabogda ostali bez posla…

…pa da konačno počnu da rade oni kojima je posao potreban.

Market, jelte. Mi više nemamo prodavnice, samoposluge, trgovine, nego markete. Il’ mini il’ maksi il’ hiper.

Ja rešila da ovog puta gledam i cene a ne samo ambalažu jer sam prethodnog puta doživela blagi šok na kasi i morala sam da trčim do menjačnice gde sam opet doživela šok od onog skakajućeg kursa.

Al’ djavola, kod nas ne možeš da provališ cenu, kakvu god da vidiš to nije ta kad dodješ do kase. Ono što košta 99 dinara, lepo piše ispod, i što pogledaš pet puta, kad kucaju postaje 158,90. Poskupelo dok si od rafa stigao do kase. Osećaš se ko nepismeni kreten. Da ne pričam koje se vreme gubi po tim marketima. Proizvodi su im poređani negde po vrsti, negde po proizvodjaču, negde po zemlji porekla a negde po nekom sistemu koji ne mogu da provalim. Mislim, ako na istom rafu stoje praškovi za veš, šolje za belu kafu i sveće, ne znam koji je sistem. Možda da stavim veš na pranje, skuvam kafu i zapalim sveće, mož’ biti da u suprotnom mašina neće raditi.

Milion proizvoda ima koji nemaju cenu. Ne piše ništa. Ja uzmem jedan, dam se u traženje radnika koji bi mi rekao kol’ko to košta a on mi odgovori koliko al’ da to ne mogu da kupim danas nego za vikend kad je akcija. Ja sam, kunem vam se, malo izlazila iz ove zemlje i nigde nisam videla da izloženu robu ne možeš da kupiš sad nego možeš prekosutra. Bila sam i u seoskim prodavnicama gde vlasnika oderu što mu je pala cena sa žvaka. Dolaze na svakih sedam dana i jebuckaju ga s tim žvakama, ovaj kako ih vidi vadi pare. Al’ on jadnik nije monopolista. Ne donira stranke. Ne češlja se ko američki predsednik.

I tako dodjem do nekih italijanskih testenina. Cene nema. Ja jednu kesu, drugu, treću, nema bre! Na kraju kilometarskog rafa stoji onaj u belom mantilu Biće da je mesar pošto ginekolog ne može da bude), ruke prekrstio preko stomaka, bludi u prazno. Ja onako umilno da ga ne prekinem u sanjarenju pa da posle ne zna gde je stao, pitam kako da provalim cenu, ima li nekoga ko se razume u ovo pošto nemam ugrađen čitač barkodova u glavi.

On me pogleda k’o krava mrtvo tele i kaže:

Nisam ti ja ovde da ti čitam cene, piše ti tu!

Odma’ je došlo do reakcije Dr Džekil i Mr Hajd! Počeh da brojim, ma kakvo brojanje! Da udahnem duboko ne mogu, neću više da udišem sranja. Da se napravim da nisam čula, čula sam! Da se napravim luda – e, dosta su me budale pravile ludom.

Šta sam mu rekla da vam ne pričam. Uglavnom sve ono što nisam svima onima koji su mi zadnjih dana stali na žulj. On počeo da uzmiče k’o da ću da ga bijem. Da je progovorio i bila bi ga garant!

Završim to terapijsko istresanje i onu, već punu korpu, samo spustim ispred njegovih nogu, tako nežno da se pola prosulo okolo.

On, zblanut, pita:

Šta da radim ja sad sa ovim?

U dupe si nabij, kažem ja, zabole me sta ćeš da radiš.

Jesu se okretali za mnom, al’ i za to me zabole.

Bar me sad ništa ne boli.