‘Ladno al’ standard!

E, imam ja jednu kumu.

A pre nego što mi je postala kuma bila mi je drugarica.

A pre nego što mi je postala drugarica nas dve smo se sretale na hodniku zgrade pune 23 godine i nikad jedna drugoj ni glavom nismo klimnule. Delilo nas pet spratova.

I onda smo se jednog dana upoznale na nekom desetom mestu i jedna drugu odma’ optužile za uobraženost, nadrndanost i tako te stvari. I više se nismo rastale.

I ja odmah počela da patim zbog one 23 godine, gde mi je pamet bila… jer ona je neverovatna osoba, sa njom sam provela najlepše noći svog života.

Ona me zvrcne i kaže – Aj’ majke ti popni se čas!

Ja se popnem , u njenom stanu mrak, samo se obrće ona disko kugla a ona izleti obučena ko pevaljka i održi mi celovečernji koncert sa sve mikrofonom, penjanjem na stolicu i kićenjem parama.

Zvrcne mi i kaže – Aj’ skokni čas i ponesi kišobran. Pogledam kroz prozor, pada kiša, aj’ reko’ možda ide negde a nema kišobran. Udjem u stan, tek skuvana kafa se puši na stolu a ona sedi u fotelji u jednoj ruci drži cigaru a u drugoj kišobran. Prokišnjava joj stan. I tako nas dve sedimo s tim kišobranima i pijemo kafu.

Zvrcne me i kaže – Ej, znaš šta, rešila sam da snimim reklamu. Kakvu, bre, reklamu. Bilo kakvu, ’oće da se pojavi na televiziji. I stvarno snimi tu reklamu, i stvarno se pojavi na televiziji i vidim ja, stvarno je šašava al’ joj to nekako lepo stoji.

Zvrcne me i kaže – Jao, dodji, ne da sam čula pesmu, dodji da je čuješ. Ja se popnem, nigde pesme ona je čula na radiju. Pojma nema ni kako se zove ni ko je peva, samo zna da jetežak narodnjak, vene da sečemo obadve. Sa’ću, kaže, da pozovem radio da puste da čuješ. I pozove, hoće pesmu al’ ne zna ko peva ni kako se zove pesma. Al’ onom voditelju kaže da je totalni kreten, ceo dan puštaju pesmu a sad kad njoj treba oni ne znaju koja je. I počne da objašnjava. Ima u toj pesmi neka livada i neki potok, i taj potok teče, i mnogo je hladan, i ona bi do momka al’ ne zna kako i sva je zbunjena. I sujeverna je, bre, kuca u neko drvo! Ja počnem da plačem. Kako, bre, ne znaš, ne može da nađe put do momka, udavi onog jadnika. I tako sa njim na toplo – hladno, dođe do pesme. Pesma stvarno da isečeš vene od tuge i žalosti al’ njoj legla na srce.

Zvrcne me i kaže – Aj, dođi na večeru. Ja se popnem, muzika, sveće, vino al’ večera poslužena na tacnicama od šoljica za kafu. Dve maslinke da staviš na njih gužva je. Ne seri, kaže, svi mi tanjiri prljavi.

U pola noći me zvrcne i kaže – Ej, bila sam na nekoj svadbi aj’ dođi malo sam popila. Pa šta ću ti noćas, lezi spavaj. Dodji, bre, stra’ me da ću da skočim sa terase. Ja odem i celu noć je čuvam da samu sebe ne baci sa terase.

I onda jednog dana upozna nekog čoveka. I reši da pređe sedam gora i sedam mora. Ja molila, kumila, obećavala da ću da je ženim samo da ne ide, jok bre, zapela da ode, kaže nema života više u ovoj zemlji. I ne dobije vizu. I reši da se uda. Treći put.

Doš’o đuvegija al’ nije imao sve papire. Pa posle nije mog’o da dođe al’ poslao papire.

Zvrcne ona mene i kaže, u nedelju svadba. Ti ćeš da mi budeš jedna kuma, M druga a moj brat će da mi zastupa muža. Ja ’odma počela da cvilim, kučko agresorska, što mene ne uze da ga zastupam, nikad se nisam udavala, mogla sam baš i za tebe.

Obavimo tu svadbu, k’o kreteni, sa sve cvećem, slikanjem, kaže nije lepo da joj muž ne vidi kako mu je bilo na venčanju. Odvede nas na svadbeni ručak, iće, piće, muzika, pozove muža da mu kaže kako mu je mnogo lepo na svadbi i kako mu svi šaljemo poljupce. U po’ te svadbe ja se zabuljim u njen bidrmajer, prevarim se i kažem kako nikad nisam ’vatala bidermajer, sve iz straha da ću se udati. Ustade ona, ode do muzike, prekide sve ono, ote mikrofon, poče ona muzika iz ’’Kuma’’. Ide ona prema nama, i tandrlja kako se udala, kako me mnogo voli, nosi onaj bidermajer, izjavljuje mi ljubav, onaj narod gleda čas u nju, čas u mene, vidim nije im jasno ko se udao, ko još nije stigo, ko treba da ’vata bidermajer, ko je čiji muž, samo se mislim – zemljo otvori se. U tom recitalu nešto zategne onaj gajtan od mikrofona, poče ona da ga cima preko ramena i kad vide da ne može da mi priđe, ona vikne – ’Vataj – potegne me onim bidermajerom i pogodi pravo u glavu. Ostadoh ja i bez bidermajera i bez frizure.

Završismo noć u nekom kafeu gde je povela kolo uz ’’Zen’ca bluz’’. Odigrasmo taj moravac tad i nikad više. Kad god sam posle probala vidim nikako ne ide moravac uz tu stvar al’ te noći je fenomenalno išlo.

Posle sam morala danima da je preslišavam koju kremu za brijanje koristi njen muž, koji mu je hobi, kakvu muziku voli, imala zakazan ’’intervju’’ u ambasadi.

Vratila se i rekla da joj nikad vizu neće dati. Što, bre? Posvađala se. Pa što, bogteubio?! Sve je pitali nešto bezveze i ona im na većinu stvari odgovorila da je to njena intimna stvar i da o tome neće da priča. A kad su je pitali što se udala ona rekla – Vi ste me naterali! Da ste mi dali vizu da odem ko čovek ja se ne bi ni udavala. Al’ dadoše joj. I otišla.

Ja ostala da patim.

Prvo pismo: Čim sam ga videla na aerodromu odma’ sam htela da se vratim u avion. Sačekao me u belom odelu, bele kaubojske čizme, beo šešir na glavi i drži neki ogroman fišek u rukama. Tek posle sam videla da je to cveće.

Drugo pismo: Moj muž i ja imamo samo jednu zajedničku stvar – jezik kojim govorimo.

Treće pismo: Ne šalji mi te mejlove, piši pisma, ’oću da ih čitam u kadi.

Četvrto pismo: Udario mi muža voz. Muž mi ostao, kola više nemam.

Peto pismo: Ženo, ovde jednom godišnje svanjava i jednom godišnje smrkava.

Šesto pismo: Tri’es stepeni u ’ladu. Najtopliji dan u poslednjih sto godina. Ovi ’oće da pocrkaju, meni super.

Tako piše pisma, k’o telegrame, sama posle moram da rekonstruišem dogadjaje.

Poenta posta… nema.

Očekujem je ovih dana.

K’o ljubavnika kog nisam dugo videla.

Ako mi verujete.