Puk'o mi film!

Uvek me je fascinirala ona izjava kojoj nema suprotstavljanja: “Batina je iz raja izašla!” Koliko znam iz raja su izašli samo Adam i Eva i to pod prinudom zato što nisu bili dobri. Sve ostalo je ostalo tamo. Da l’ se neko pretučeno dete oseća rajski ne znam. Ali znam da se svakako oseća poniženo i nemoćno koliko god godina da ima. I znam da nema ništa tužnije od one molbe – Nemoj tatice; nemoj mamice…, tako žalosne molbe jednog deteta koje tepa onome ko ga tuče. A tatica i mamica tuku tek onako, da se zna ko je koga rodio, ko je gazda, ko čiji hleb jede i ko je jači.

Jednom sam slušala priču jednog psihologa da dete treba tući samo ako uradi nešto čime je ugrozilo svoj život. E, sad, pitanje je koliko je dete svesno da je učinilo nešto tako strašno. Dakle, nemojte mu objašnjavati šta je uradilo i da li je to dobro ili ne nego ga izmlatite da dobro zapamti te batine. I nadajte se da će ih povezati sa onim što je uradilo.

Ko li izmisli da se deca batinama vaspitavaju ne znam. Da l’ je dete posle tih batina bolje ni to ne znam. Jedino što znam je da roditelji ne biju svoju decu kad “pogreše” nego kad im pukne film. Batine obično počinju tako – E, sad mi je puk’o film! Eto, nisu deca baš loša nego roditeljima brzo puca film, što su se isprljala, što neće da jedu i mnogo vole da ih biju što plaču, s’ obrazloženjem – Evo ti, da znaš što plačeš! Da l’ su deca kad se uvaljaju u prašinu, kad nisu gladna i kad su plačljiva, loša, ne znam al’ izgleda da je tako. To uglavnom roditeljima “jede dušu”.

Da, deca dobijaju batine i zbog reči “neću”. Stalno im govore da nikad ne smeju da kažu neću. Zašto kad je ta reč u rečniku nije mi jasno. I kako će dete na pitanje – hoćeš li, odgovoriti ako neće? Jadno, mora da postane političar kad progovori pa da uvija, zavija, uvrće, da bude veliki diplomata i da nikad ne izgovori neću. Ima da ‘oće i kad neće. Šta god da pitaju.

Nekad se pitam da li ljudi rađaju decu da ih neguju i čuvaju, da im ta deca ulepšaju život ili da bi imali još jednu muku u životu. I kako nikako da se dogovore kako će ga vaspitavati. Dete se obično pretvori u parčence vrelog uglja kojim se dobacuju, niko ne bi da se opeče i snosi odgovornost. A roditelji jedi druge koriste kao vaspitno – popravnu metodu.

Ako dete nešto pita mamu ona će ga poslati da pita tatu. Tata će opet da pita šta je mama rekla i tako će se igrati gluvih telefona preko onog jadnog, sluđenog, deteta. Nije ni čudo što dete obično uradi onako kako ono hoće. Vidi da ovo dvoje namaju pojma i nekako stekne utisak da im je sve jedno, da je mnogo važnije šta je rekao onaj drugi. Uradi, jadno, onako kako misli da treba. Posle dobije batine i pitanja kako li mu je to palo na pamet i kako je smelo. Pa palo je na pamet, na pamet uopšte mnogo toga pada, i mislilo je da sme kad roditelji nisu mogli da se odluče.

Majke su fascinantne sa onim Čekaj-samo-da-ti-otac-dođe-kući, Videćemo-šta-će-otac-na-to-reći i slično. Njihovo je bilo samo da rode i da prete. I da budu nemoćne, da ne znaju šta će, da ne mogu na kraj sa decom da izađu, da plaše sopstvenu decu rođenim očevima. One ne umeju da vaspitavaju, veoma brzo izgube živce i polude i deca im dođu kao obrazloženje za sve životne neuspehe.

Dakle, svi oni koji se nazivaju roditeljima a koji ne znaju da vaspitavaju decu, neka ih biju kad god to zasluže:

kad nemaju odgovore na pitanja,
kad ne znaju šta će sa sobom,
kad su loše ocene,
kad zakasne kući,
kad se upiške u krevet,
kad im odgovaraju,
kad god izgovore “neću”,
uopšte, kad god im pukne film i kad god su nezadovoljni.

Neka ih biju sve dok ih hlebom hrane!

Biće to jednog dana divni, normalni i zdravi ljudi.

Zahvaljujući batinama.

I možda će se sećati tih batina pa neće tući svoju decu. Možda.

Krugovi se obično ponavljaju.

P.S. “Volimo decu i kad su kriva jer će ih život kažnjavati i kad nisu” – reče divni, pametni Duško Radović.