Statistkinje u kukuruzu

Decenijama, more, stotinama godina, žena je imala pasivnu ulogu u društvu, što i nije neka uloga, više je ono – statistkinja u kukuruzu. Znači nije smela da misli ni o čemu drugom sem o njemu, deci i njegovim roditeljima, još manje je smela da govori, a još manje je smela da se pobuni, ako bi se baš usudila da misli. Društvo ju je zanemarivalo kao ličnost. Bila je svedena na stvar, do udaje vlasništvo oca, od udaje vlasništvo muža. Nije smela da radi jer se smatralo da žena od poštenog posla ne može da zaradi, mogla je da zaradi samo prostituišući se, odnosno – kao kurva.

Desilo se da su se žene pobunile, dobile neka prava, ali i dalje, do dana današnjeg je ostalo da žena mora da bude fina, ljubazna, dobra kuvarica, smerna supruga, šta god da radi majčinski nastrojena, nikad da ne zaboravi da joj je osnovna uloga majčinstvo. Do dana današnjeg se na odlučne, ambiciozne žene, sve ono što su muškarci, gleda ispo oka, ako već moraju da rade, da se ne guraju u poslove stvorene za muškarce, zna se šta je za žene. One koje su se ipak izborile da se bave poslovima koji su rezervisani za muškarce su kurve ako su lepe, do pozicije su stigle preko kreveta, ako nisu baš lepe, onda su oštrokonđe, veštice, nejebane i nedojebane. I jedno i drugo su odraz dubokog, iskonskog nepoštovanja prema ženama. I jedno i drugo vređa žene. I jedno i drugo predstavljaju nasilje prema ženama, jer nasilje nije samo udarac. Uvreda dostojanstva je nasilje.

U našem duboko pogubljenom i poremećenom društvu dostojanstvo žena je ugroženo do krajnjih granica. Ako radimo, ako ne radimo, ako treba deci plaćati alimentaciju, ako rađamo više nego što je neko zamislio, ako ne rađamo, ako ne želimo da rodimo, ako ne možemo da rodimo, takve bi izbrisali gumicom kao Brana strašnog lava. Ako ćutimo, ako govorimo, ako smo u braku – našle ovcu za šišanje, ako živimo same – samožive i kurve, naravno, ako šetamo pse – bolje da štamo decu ili unučiće i tako dalje i tako dalje i tako dalje…

Rađale su se generacije i generacije muškaraca i očigledno se niko ozbiljno nije pozabavio time da treba da poštuju žene. A da bi muškarci poštovali žene, sve žene, treba prvo da poštuju svoje majke jer ja u nepoštovanju žena prvenstveno vidim nepoštovanje majke. Da bi sin poštovao majku je zadatak oca. Prvo oca. Začaran krug, jer oca niko nije učio da poštuje majku, a majka njegovog sina nije njegova majka.

Pre neku godinu prevozu mama i sin od 4, 5 godina. Urla na nju zato što mu nešto nije kupila, sve vreme je nazivajući kurvom koja će videti svog boga kad bude rekao ocu. I tako počinje. Zamislite u kakvog muškarca raste dete koje svakodnevno sluša da mu je majka kurva. I tako je naziva.

Majka kurva.

Devojka kurva.

Žena kurva.

Ćerka kurva isto kao majka.

Sin kuronja.

Muškarci ne poštuju žene, samim tim ne shvataju da je njihovo ponašanje prema ženama, prema bilo kojoj ženi, od vitalnog značaja za to kako će se njihovi sinovi ponašati prema ženama. Nepoštovanje prema ženama prenose s kolena na koleno kao junačku pesmu. Usmenim putem kao u vreme kad su svi bili nepismeni pa svako dodavao po nešto.

Nepoštovanje je uvod u nasilje.

Mušarci, očevi su uzor svojim sinovima. Jednako u poštovanju ili nepoštovanju. Ono što govore ili rade gradi stavove i uverenja njihovih sinova i na kraju ponašanje. Jer, znate, ako se kaže – kakva majka, takva ćerka, mora se reći i kakav otac, takav sin.

Tri takva sina su u Trsteniku duboko povredili dostojanstvo jedne žene koja im je nastavnica, povredili su njen integritet.

Ta žena može da im bude majka kao što je majka dečaku kojem su poslali snimak sa neverbalnom porukom – vidi šta smo uradili tvojoj mami, ha, ha.

I tako sam se vratila na početak, ono da žena nikada ne zaboravi šta je njena glavna uloga – majčinstvo. Šta god da rade, žene to nikad ne zaborave. Čak ni one koje prodaju svoje telo, mnoge ga prodaju da bi od te prodaje othranile decu.

Muškarci su kroz istoriju tako udesili da su oni ti koji stvaraju život.Toliko su udesili da su bile potrebne decenije da im se objasni da su oni biološki odgovorni za pol deteta. Toliko je žena koje su propatile i prošle najstrašnije muke što su im rodile „popišulje“, a ne sinčine. Toliko su udesili da su bile potrebne decenije da im se objasni da žena ne ostaje u drugom stanju ne zbog toga što je „jalova“, već često zbog toga što su oni „jalovi“. U međuvremenu hiljade i hiljade žena su prošle mučilište da bi ostale u drugom stanju, a da niko nije smeo da pomene – možda je problem u tebi. Kako uopšte u muškarcu može da bude problem?

Muškarci su tako udesili da je potpuno zanemareno da se od trenutka začeća u ženi vrši čudesan proces organogeneze onoga što će jednog dana izaći kao dete, prazan list papira u koji oni, eto, istorijskom nesrećom, ucrtavaju gadosti prema ženama. Do pre pojave ultrazvuka, devet meseci je buduća majka drhtala da li će njena beba imati sve prstiće. O ostalom da ne govorim.

A onda bi jednog dana legla na porođajni sto i imala osećaj da se raspada, da joj se cepa utroba, a u tom bolnom procesu rađanja novog života, uloga većine muškaraca je bila da budu strpljivi i da se potom, kad sve bude gotovo, napiju. Ako se nisu napili čekajući.

I onda uče sinove da su žene bezvredna, niža bića prema kojima mogu da se ponašaju kako im dune.

Samo zbog te činjenice da nam se utroba cepala dok smo vas rađale trebalo bi da nas poštujete više od boga jer vas nije stvorio on, nego smo vas rodile mi.

Da ima pravde na ovom svetu svakome od vas bi dodelio po jedan kamen u bubregu veličine klikera koji biste morali da izbacite kroz svoj cenjeni penis pa da možda, samo možda ukapirate šta je rađanje.

Samo zbog činjenice da nije nas ne bi bilo nikoga od vas, treba da kleknete i zamolite nas da vam oprostimo.

Da ne pominjem sve ostalo. Da ne pominjem. Jer nije da ne znate, znate.

Duboko, duboko prezirem očeve trojice mlađanih muškaraca koji su ono uradili svojoj nastavnici, njihovim majkama izjavljujem duboko, duboko saučešće. Ovaj post je inspirisan time.

I na kraju – nije sve onako kako vam se servira na televiziji, već je –

„Sloboda se ne sastoji u tome da se sve radi bez pravila, već, naprotiv, u odlučnosti da se postupa u skladu sa priznatim moralnim normama.“ – Kant