Tako ti i treba kad nisi umela da ceniš

Koliko god žene da plaču što stare, što su polomile nokat, štiklu, što je neka druga žena lepša, što im je zagoreo ručak, muškarci uopšte za te suze nemaju razumevanja a i ne veruju brate. Kako da veruju kad neka neprekidno plače čas što sija sunce čas što pada kiša. A i kad je oblačno. I kad su ih lepo učili – Sinko, one će samo da cmizdre, ništa ime ne veruj.

Plakale, ne plakale, muškarcima sve jedno, to da takne njihovo srce ne može pa taman se žena udavila u spostvenim suzama.

Muškarci, po ispitivanjima koja nisu naučno dokazana, samo u jednom slučaju veruju u ženske suze a to je kad se ona zarože u trenutku kad joj je on saopštio da je ostavlja, to jest da je ona divan čovek al’ da  više ne može sa njom. Za te suze veruju da su iskrene. Iskonske.

Mis’im, kako ne bi.

Mušarac kad ostavlja tačno zna, do u najsitnije detalje, šta gubi žena koju je ostavio, lepo je upozoravao, upozoravao, da ne pravi gluposti, da će od blata da ga pravi i sad razume što plače.

Plače,  trenutku, postala svesna i ona šta je izgubila, da nikad više neće naći budalu kao što je bio on, takvog dobricu, muškarčinu koji je samo u nju gledao k’o u ikonu, sve joj želje ispunjavao, radila šta je htela.

Šta sad vredi.

Sam ti govorio!

Plači!

Kad nisi umela da ceniš ono što imaš.