Šta tri dana! Svakog gosta pola sata dosta!

Sve manje se radujem gostima. U stvari, radujem se dok ne dođu, kad dođu meni dođe da kažem – idite i nemojte više da mi dolazite. Nikad mi neće biti jasno što, bre, ljudi ne znaju da idu u goste. i što ne znaju da se opuste i dopuste da budu ugošćeni nego me maltretiraju i iscrpljuju da ih ne poželim nikad više.

Dakle, ja dočekujem goste ovako:

– najave mi se i ja nikada ne umem da slažem da neću biti kod kuće, da imam neke obaveze, primam ih i u vreme i u nevreme, kad god ime se digne jer su me se uželeli aćudo jedno da me se užele uvek usput, kad imaju neka posla pa da me odrade istovremeno;

– napunim bar i frižider – frižider je standardan kućni, bar je mesto u kuhinji gde zagnjurim kad god sam u dilemi da l’ da poludim il’ da se napijem;

– psihički se pripremim za sva ona pitanja šta mislim i kako se osećam jer uvek dobijem kontru da ne treba ni da mislim kako mislim ni da se osećam kako se osećam;

– kupim i sveće

– sakrijem najnovije knjige jer sam odavno ukapirala da knjige kupujem da bi ih pozajmila – pozajmica se obično pretvori u poklon, bar mislim da tako misle oni koji mi ih uzimaju jer ih nikada ne vrate a kad tražim kažu mi: Ih, zapela si za jednu knjigu –  tako da sam baksuz, pa da ne bi “zapinjala“ ja krijem;

– upozorim ukućane o zabranjenim temama, zavisno o gostu, jer ne mogu više da slušam jednu te istu priču od Kosovskog boja na ovamo;

– spremim nešto što nije ni ručak ni večera i napravim neki kolač;

– zabranim uključivanje TV-a i…

…počnem da se preznojavam jer…

…ovo “ ni ručak ni večera“ je jer gosti uvek kasne. Ako dolaze porodično neko do njih, obavezno,  nije mogao da dođe pa će navratiti sam za par dana, neki dan, kad mu se digne.

Kad pitam šta će da popiju, na pitanje šta imam vezem k’o singerica i neko od njih ne pije ništa od onoga što imam tako da moja ćerka obavezno nadrndano trči da kupi ono nešto što nemam a ja se nerviram – kog me đavola pitaju šta imam što odmah ne kažu šta hoće. Najčešće to bude pivo, nikako da naučim da ga kupujem.

Počnem priču o svom najnovijem parfemu tek da me ne pitaju kako se osećam – da se zna da se osećam skupo.

Sveće ne stignem da aktiviram, il’ je neko alergičan na miris, il’ mu smeta očima, il’ “nismo na groblju“ – planirana atmosfera mi bude totalno uništena.

Trenutak kad kažem : Izvolite na ručak/večeru – je kulminacija. Moji gosti uvek odgovore: Neka, hvala, nemojte zbog mene.  Tako sam ja došla do zaključka da pojedini ljudi misle da mi ne jedemo sem kad nam oni dođu u goste.  Najgori su mi oni koji ni za živu glavu neće da sednu za sto jer su ručali pre pola sata i kažu: Samo vi jedite. Mož’ da biraš il’ da jedeš i osećaš se k’o kreten il’ da budeš gladan i moliš Boga da ovaj ode kući  pa da jedemo, najzad! A još gori su mi oni koji me teraju da jedem i osećam se kao kreten dok oni za to vreme pogledaju neku  seriju – ako dozvolim da se TV uključi posle nema šanse da ga isključiš.

Kad ponudim kolač il’ su na dijeti, il’ imaju povišen šećer, il’ ne jedu ništa slatko.

I onda uopšte ne mogu da ukapiram što li su dolazili. Što lepo nismo pričali telefonom kao i mesecima pre toga, dogovarali se, pregovarali i izvinjavali jedno drugom.

Nego, neki ljudi vole da idu u goste, i da sve vreme domaćina pitaju: A je l’ vas ja nešto zadržavam?

Ja kažem: Ma joook, kakvi! –  umesto da lepo kažem: Ma ne da me zadržavaš nego si mi život poremetio. Dva dana ćemo da jedemo jer si ti fiiini baksuz i sve što nisi hteo da piješ popiću ja čim odeš, da dođem sebi.