Idi, idi, nesanice

To mi najbolja drugarica. Ja sve tako pozavršavam po kući, psihički se pripremim da odmorim dušu i telo i onda se pojavi ona da me priupita – je li, šta si sve danas radila, si zaradila za ’leba, šta ti je sve palo na pamet, što politički korektno što  – bog te ubio si normalna, gde smeš na to da misliš, ćuti nikome ne pričaj, ako neko čuje neće te oprati ni Dunav ni Sava. Ja dok joj odgovorim, stidim se zbog onoga što mi je ničim izazvano palo na  pamet, kažem  – neću više nikad a znam da ’oću, znači slažem pa dobijem grižu savesti da se sa njom mučim što lažem svoju ličnu nesanicu, san ode i zaboravi da postojim.

I tako noćima.

Onda gledam na televiziji kako se pare lignje i šta da radim ako me ujede zmija koju najverovatnije neću nikad da vidim. Sekiram se za plave kitove i što nestaju neke majmunske vrste.

Pa mi padne pogleda na usnulog ljubimca koji se osmehuje i nervira me, nije što spava nego što ja ne mogu. Pa se učutim – ćut’ bre, ako se probudi još ćeš morati da objašnjavaš što vampirišeš usred noći.

Pa ponovo gledam kako pastrmke plivaju uzvodno što meni nikad neće poći za rukom i tako nekako u tom sekiranju zaspim. Na jedno oko. Ono drugo dežura da mi nešto ne promakne pa i ono zaspi na dežurstvu.

I onda se probudim posle jedno tri, četiri sata. Zbunjena, pola sata ne mogu da se setim koja sam, ni šta ću ovde, gde mi je voljeno biće, koji je dan, polomljena i rastavljena na sitne komade, uverena da me niko više neće sastaviti. To dok ne popijem pola litra kafe i ne probudim svest da mi ispriča šta je moja podsvest radila i gde je sve stigla dok sam spavala.

Tu sam već spremna da se samoubijem, znam da snovi nešto poručuju, da me nekih muka oslobadjaju, nemam ni jednu babu da mi objasni, padnem u totalni očaj – što bre, tako sam fina i dobra, šta je ovooo…

Jer ja kad sanjam ne sanjam kao normalne žene  – gole muškarce i seks na plaži ili šta već žene sanjaju.

Ja bežim, jurim, kradem, silujem, davim, ubijam svim mogućim oružjima, i ’ladnim i vatrenim,  lažem, dakle, ja sam u snu – zver! Divljak!

Uopšte mi nije dobro.

Ne znam koja sam prava. Ova budna ili ona što bi je odma’ uhapsili da mogu da joj udju u glavu.

I takva ću da budem dok sve ne olista. To me obično tako skomata pred proleće i u proleće. Sve se budi pa i divljaci u meni.

A možda je i PMS…

U normalnim situacijama ja samo sanjam onu pevačicu, onu upornu i na kraju ću da popustim.

I nešto se mislim, nije red više da zavlačim koja je.

Evo ova. Sramota me al’ šta ću, ne dolazim ja njoj u snove nego ona meni.