Očistimo Srbiju iz ugla partibrejkerke

“U jednom od boljih beogradskih restorana ima ’šef sale’’, predratan kelner. On zna engleski, nemački, italijanski i dočekuje strance ljubazno, upotrebljavajući i zloupotrebljavajući svoje vajno znanje stranih jezika. On je prema njima u isto vreme i ropski ponizan i preterano intiman i nametljiv idosadan. Ali kad govori srpski sa domaćim gostima, on je krt, često i grub i prosto ne ume da bude ljubazan, a kad govori sa mladjim osobljem on se obrecava, preti i gagno psuje. On, čini mi se, misli da se ljubazan ne može biit na našem jeziku, da su ljubaznost i čovečno ophodjenje osobina stranih ljudi i tudjih jezika.

U velikom birou za propagandu turizma koje se i zove ’’Turist’’ piše na vratima:

’’ Ferme la porte s’il vous plaît’’ – ‘’Bitte schließen Sie die Tür’’ – ‘’Zatvaraj vrata’’. ‘’

Ivo Andrić

Od onih sam koji nikada nisu bacili ni žvaku nasred ulice i koji su u stanju da ‘’djubre’’ proizvedeno u hodu nose u tašni sve do kuće, ako vam je ovo smešno – van centra Beograda one kante prikačene za bandere koje usput služe i kao panoi za oglase u ostalim delovima grada možete tražiti kao iglu u plastu sena.

Kad se Beograd umiva za nekoga kome će se vlast udvarati do besvesti, umiva se samo trasama kuda će visokopoštovani gost proći pa dok ta trasa blista po okolnim naseljima djubre isplivava iz kontejnera što predstavlja pravi raj za pse i mačke.

Dok ručate na bilo kom splavu možete da uživata u talasanju vode samo ako gledate u daljinu inače tik uz vas plivaju plastične flaše, kese, kutije od sladoleda, nema šta nema.

Iskorišćen kondom bačen nasred ulice je sasvim normalna pojava s tim što mi nije jasno da li su ono radili takodje nasred ulice.

Jes’ da je ovo proleće kišno ali je i ozelenelo pa se ne vidi šta se sve krije u žbunju i grmlju. U jesen, kad opadne lišće, možete samo da se krstite čega sve ima i šta je čoveku palo na pamet da baci sebi ‘’ispred nosa’’, samo mrtvih ljudi nema. I toga bi bilo da je nekažnjivo kao što je nekažnjivo bacanje smeća.

O divljim deponijama sam već pisala, fascinantno je da neko strpa šporet u prikolicu i ne može da ga odveze do neke deponije već ga istovari na prvo prazno mesto koje vidi a koje u je na puškomet od dvorišta.

I šta sam htela da kažem… nije Srbija ovako prljava zato što su neki agresorski vetrovi doneli, nepravedno i ničim izazvani svo ovo djubre u Srbiju, Srbiji se, jelte, sve dešava nepravedno i ničim izazvano, nego smo ga napravili sami. Odnosno, napravili su ga sami oni kojima je nevažno kako žive. A sve je posledica nevaspitanosti i nekulture življenja. I to je srpski problem odvajkad, nije od juče pa me zato ova histerija oko čišćenja Srbije i nervira.

Prosto ne mogu da shvatim te ORE koje me pozivaju da prvo očistim svoje dvorište i svoje prostorije pa da posle krenem po užem i širem komšiluku. Ako neko treba da me upozori da očistim svoje onda treba da se udavim u djubretu.

Ono što treba je da svi oni koji prosipaju svoje otpatke gde stignu nauče da to ne treba raditi. Ne da se ne sme raditi nego da ne treba. I da ovaj narod treba konačno ekološki da se osvesti, pa da ono – Čik mi pipni moje – prestane da bude deo srpskog folklora.

Sve moje van moja četiri zida je zajedničko i prema zajedničkom se ponašam isto odgovorno kao prema onome što je samo moje. Ne znam koliko sam ljudi koji su se vratili sa proputovanja po trulom zapadu čula kako fascinirano pričaju, kako je tamo čisto, kako niko ne baca otpatke nasred ulice dok su istovremeno otvarali kutiju cigareta i bacali otpatke pored sebe. Što pa da vode računa kad kod nas to nije običaj, nije ti ovo zapad, jebote. Kad mogu svi, mogu i ja.

Dakle, da je ovaj narod malo kultivisaniji ne bi bile potrebne akcije čišćenja Srbije, ni domaće a ni trendovski svetske.

Inače, obratite pažnju, gde god piše ‘’Ne gazi travu’’ – napravljena je staza, gde god piše bilo kakvo ‘’nemoj’’ radi se baš to. Čini mi se iz čistog inata. Kome, to onaj ko to radi ne ume da objasni. Ali, kad porazmislim da mi imamo izreku – Kako se to ponašaš, nije ti otac oslobodio Beograd, Niš, Kragujevac, Srbiju… ovo i ne čudi. Razmislite o tome.

Prodjite kroz bilo koje školsko dvorište i videćete čuda, tu decu niko nije naučio da otpatke ne bacaju tamo gde su se našli, to se nosi iz kuće.

Sve ono što je danas očišćeno za tri dana će biti kao što je bilo. Takav smo narod. Stoga mislim da je mnogo važnije pročistiti svest.

I da bi možda bilo dobro da umesto imperativnih – Ne bacaj djubre, Ne gazi travu, Zatvaraj vrata – piše malo ljubaznije – Molimo vas… baš onako kako umemo kad se prepodobimo na stranim jezicima. Možda na to ne odreagujemo inadžijski – Ti ćeš meni da kažeš šta da radim!

Inače, ako primetite nekoga da baca otpatke nasred ulice pa vam kao meni padne na pamet da ga opomenete, nemojte ni slučajno, može vam se desiti da vas pojede kako stojite kao što mene htede da pojede jedna devojka al’ me ne pojede, učinih joj se gadnom, nego me namaza od glave do pete. Umalo ne počeh da plačem.

Lepo odćutite pa se posle uključite u akciju ‘’Očistimo Srbiju’’.

Ja, eto, mislim da za ono od čega treba očistiti Srbiju metla još ne postoji.