Da se prekrstiš i levom i desnom

Pre dvadesetak godina se stidljivo pojavio noćni program a slavili smo kad smo dobili mogućnost da gledamo treći kanal koji je jedno vreme bio privilegija samo Beogradjanima. Onda su se pojavile televizije, televizije, televizije… Ponekad pomislim da nema sela koje nema svoju, lokalnu, televiziju i činjenica je da mnoge od njih ne bi trebalo da postoje al’ bar možete da birate. Negde do ponoći. Od ponoći se većina programa svodi na astrološka i numerološka tumečenja, životne savete raznoraznih gatara i, naravno, nekih programa koji bi trebalo da budu erotski. Šta tu može da se pročita izmedju nogu svih onih koje ih šire još nisam dokučila. Isto tako ne znam da l’ se iko javlja na one oglase koji idu preko njih tipa – svako traži svakoga za diskretne, erotske, trenutke.

Kad sve skupite i nemate baš neki izbor bez obzira na broj TV stanica. One služe samo da vidite ono najniže u ljudima.

Ono što nećete naći ni na jednom programu je dobar, stari, školski program. Ili neka dobra, stara, serija za decu u kojoj mogu da uživaju i odrasli. Kako još nikome nije palo na pamet da reprizira te serije nije mi jasno. Mora da je neko vršio ispitivanja pa došao do zaključka da u eri visoke tehnologije kad deca razmenjuju porno klipove to niko neće gledati. I neće kad im nije ni ponudjeno. Umesto toga će gledati reprize repriza stranih serija u kojima mogu da vide samo krv, suze i znoj. I, naravno, šou programe u kojima se menjaju žene, prave svadbe, kako pročitah da bi se sačuvao duh sadašnje Srbije na čemu će buduće generacije biti vrlo zahvalne. Da li će biti zahvalni ne znam ali sigurno znam da će biti srećni što nisu živeli u ovako prostačkom dobu.

Još dugo će, vrlo dugo, sve televizije obilovati kičom devedesetih. Da li će se ikada toga osloboditi nije baš jasno a sve izgleda kao da neće.

Danas vam je normalno da gledate direktan prenos neke svadlje il tuče u čemu prednjače sportisti, oni koji znaju za fer i sportsko ponašanje pa kasnije njihovo pomirenje, opet direktnim prenosom. I to bude ekskluziva. Onda nam objasne da je bila provokacija u pitanju a ovi što su se makljali su živi ljudi, šta će.

Niko neće da kaže da smo mi jednostavno takav narod. Nema nama rešenja problema dok ne padne krv i gotovo. A nema ni razgovora dok neko nekome ne pomene majku.

Rešavanje tučom nije mimoišlo ni sveštena lica. I koliko god da mi je ova prva tuča bila tužna ova mi je bila smešna. A naročito mi je bilo smešno obrazloženje tuče. Dakle, pre nego što su zadigli mantije da bi mogli da krenu u okršaj oni su se sporili oko nekih političkih pitanja. I onda ja treba da verujem da su sveštena lica, kog god ranga bila, smerna, odana crkvi, bogu i umerenom načinu života lišenom bilo kakvih strasti. Ma kako da ne! Pobili se k’o vašarski prodavci oko mesta za tezgu i onda će nekome govoriti o ljubavi, toleranciji i blagosti. Kad bi bog znao ko ga predstavlja na zemlji i ko širi njegove ideje otišao bi glavom bez obzira. To jest ako je on uopšte imao neke ideje. Sve mi se čini da smo mu se mi omakli.

S obzirom da će vam svako svešteno lice, ako mu se obratite, održati skraćeni kurs o bogougodnom životu koji podrazumeva odricanje od materijalnih dobara i, da ne nabrajam ja puno, svega onoga što je nabrojano u Božijim zapovestima, sve bi im oduzela. I ona luksuzna kola koja voze, i kuće, apsolutno sve, pa da lepo idu svetom goli i bosi i šire božiju reč. Mnogo su se oni razgoropadili i izgleda zaboravljaju šta im je posao. Da sad kažem da su zaboravili čemu su rešili da posvete svoj život bi stvarno bilo smešno pošto iz godine u godinu dokazuju da ih nijedna strast nije mimoišla. A ono najbolje što znaju je da od ovog naroda iščupaju novac pošto naš narod misli da i božiju milost mora da plati. E, sad, da l’ ovi dojave bogu da je plaćeno il’ ne dojave je drugo pitanje. To bi trebalo da znaju oni koji daju pare a Bog nikako da im se javi.

I kad sve ovo vidite nije ni čudo što deca rade sve ono što rade, lepo vide da treba da se biju kad god im nešto nije pravo. Lepo će jedni drugima porazbijati glave a onda će im organizovati mirenje i puj pike ne važi.

Onda će malo da porastu pa će početi jedni drugima da skidaju glave. Sečate se one odsečene glave koju su pronašli usred Beograda? Da lepo čovek stekne utisak da se tursko doba na ovim prostorima nikada nije završilo. Sliku ove odsečene glave su objavili svi mediji. Doduše jeste pre toga išlo upozorenje da ne gledaju oni koji imaju slabo srce al’ objaviše je da je vide svi koji nemaju slabo srce i, naravno, deca. Računaju ima vremena da i njima srce oslabi ili da jednostavno oguglaju pa da im odsecanje glave dodje k’o ništa.

Komentari u vezi ovog zločina su me dotukli. ’’E, najzad je Beograd postao metropola’’. E, vala, ako je zbog ovoga postao metropola bolje da je ostao turska kasaba. Lakše bi mi bilo.

Skoro se makljaše košarkaši.

I sad ova Farma, pitanje života i smrti, za ’leba će se svako snaći. A doduše, u kriznim vremenima se jedu kolači, jebeš ’leba.

Kad sve ovo saberete bolje je da ne gledate televiziju i da ne čitate novine, da se lepo pravite kako živite u normalnoj zemlji. Ne zato što ovoga nema u drugim zemljama nego zbog obrazloženja. Kad vam mediji objasne zašto se nešto desilo možete da se osećate samo kao idiot.

Sportisti se tuku zbog poraza, ne mogu da utvrde ko je kriv.

Orlovi su ovih dana poleteli pa ispade da su ispali iz gnezda, bar tako izveštavaju TV stanice.

Sveštena lica se biju zbog politike.

VIP osoblje zemlje Srbije se zbog fašističkih, nacionalističkih, rodbinskih, patriotskih i svakojakih ideja dave u moru pljuvačke.

Direktor RTS-a je pre godinu, dve, nokautirao nekog momka dva puta sitnijeg od sebe jer se osećao ugroženim, d’izvinete usr’o se u gaće jer ga je ovaj mrko posmatrao.

U ’provinciji’, onim mestima koja se ne zovu Beograd, odbornici se poklaše oko govornica, visina tih govornica, dok zemlja stoji neobradjena i zarasla u korov.

Na nekom drvetu malo malo pa se pojavi Bogorodica il neki drugi svetac koji ili plače ili krvolipti. Uvek ugledaju neke dve dok piju prvu jutarnju kafu. Šta su pile prethodne večeri nisu rekle. Narod odma’ nagrne u nadi da će i Sbija kad tad da da ima Medjugorje.

Lepo vam kažem – da se prekrstite i levom i desnom. I da se ne čudite posle kako su kod nas kazne za raznorazne zločine male.

Kako god obrnete svaki prekršaj i svaki zločin imaju neko svoje debelo opravdanje.

To tako u pravu.

Da li život može da podnese sva ta opravdanja je drugo pitanje.

Da li prosečan čovek može da podnese sva opravdanja i sve laži koje mu se serviraju videće se na budućim generacijama.

Kao i kod svakog eksperimenta.

U medjuvremenu, dabogda se svi poklali, do jednog. Da vidimo šta će da pretekne