Zašto me je blogovanje promenilo i zašto se neozbiljno shvata blogovanje

Ili zašto sam postala baksuz koji i online i offline pliva uzvodno.

Pre nego što sam počela da blogujem i bavim se Internet prašumom, a naročito pre nego što sam počela da pratim sturčnjake iz raznozarnih oblasti, mada ja sve to amaterski radim, za internu upotrebu, nisam primećivala mnogo stvari. Nisam znala da postoje, pa anomalije nisam mogla da primetim, nešto slično onome kad nepismenom čoveku ne smeta što se neko „gađa“ padežima.

Iako sam većinu stvari registrovala usput i uz komentar – e, i ovo postoji, ali mene to ne interesuje nešto naročito, očigledno je da negde u meni ostaju i da me u stvari interesuju, ali recimo kao žrtvu. Setim se tih nekih stvari tek kad se osetim ugroženo.

Sad bih mogla o mnogo stvari koje su promenile moje stavove, način na koji razmišljam, o tome da sve može biti tema za post ili ceo blog, da sam počela kratko da mislim, naučila da ne zvocam od Kosovskog boja na ovamo nego da kritiku smestim u jedan tvit zbog čega drugi misle da sam onaj baksuz s početka a ne osoba koja samo vapi za promenom. Makar maleckom. Posle počne da se kotrlja, verujem u taj zakon fizike. Bilo šta da je u pitanju.

Nego, desila se sitnica koja me naterala da razmišljam o sebi kao o ciljnoj grupi, to jest, zašto nekima nikada neće ići a nekima hoće. To sa ciljnim grupama mi je uglavnom bolo oči, rekoh već da sam ja primer amatera, i nekako sam uvek sa ciljnom grupom povezivala i neki vid prevare. Nešto kao ono – nama su ciljna grupa žene i mi ćemo u reklamnoj kampanji da im objasnimo koliko su nesrećne što im veš nije snežno beo pa ćemo ih usput naučiti i kako se pravilno tračari; starenje je bolest 21. veka pa  ćemo im pomoći da ostanu mlade uz kremu sa zlatnim nitima a i glamurozno je; ovim ulošcima ćemo im pokazati da ne treba da se osećaju hendikepirano što su žene; a ako su im ciljna grupa muškarci njih uglavnom ubeđuju da će im uz pivo sve „cice“ biti zgodne a oni posle neka se pitaju zašto, odnosno, da li će odustati od piva ili im je s pivom život lepši.

Mnogi mi na ovo kažu da smo nepotrebno pričam jer kad sam zapamtila znači da je reklama uspela, s čim se ne slažem, meni je sadržaj uvek važniji od forme, ili svaki poklon u šarenom papiru ne znači da je ono što sam želela da dobijem.

Elem, ja sam osoba koja nikada neće staviti na glavu kačket na kome je logo neke firme, niti obući takvu majicu jer nisam hodajuća besplatna reklama. Istovremeno volim kad dobijem takvu stvar, ili olovku, privezak za ključeve i slično, možda je glupo ali se osetim kao da su u mene kao svoju buduću redovnu mušteriju uložili bar malo.

Ali, nemam ništa protiv da budem besplatna reklama (što umem da budem ako sam zadovoljna proizvodom samo što ne nosim te majice nego pričam pa pitam – jesi li kupila, si videla kako je dobro), samo ako to što reklamiram zaista jeste ono što su mi rekli.

I u vezi toga mi stalno pada na pamet jedna te ista stvar – pojavi se nov proizvod, energetski napitak, krema, voda, šta god, proizvođač silan novac uloži u reklamu koju mu odradi neka agencija pošto im saopšti ko mu je ciljna grupa, a u onim najgorim slučajevima napravi promo žurku. Na tom eventu, jelte, ima naručene poznate ličnosti, trenutnu zvezdu tabloida i obavezno Isidoru Bjelicu koje posle kažu kako na boljoj žurki nisu bile a da proizvod koji drže u rukama u životu nisu videle. Ja odmah ne kupujem. Mislim, toliko je prosto da neću.

Hoću reći – Isidora jeste poznata i ubi se reklamirajući strane jahte, strane hotele, strane destinacije, ko uopšte misli da će ona njegovu vodu poneti na krstarenje. A „ja“ hoću, kad krenem da klipsam po gradu, kad idem u šumu da čitam, kad baldišem bilo gde i uletim u prvu radnju da kupim vodu. I biram, majke mi, postoje vode koje neću da kupim iz inata.

Dakle, nikome od svih magova koji se bave reklamiranje i smišljanjem reklama koje će napraviti bum nije palo na pamet da pokuša sa blogerima a uvek računam kad mogu onoliko vode da podele na Adi, mogu i blogerima, blogeri će i popiti i pisati.

Sve ovo mi je palo na pamet jer mi je jedna devojka pre neko veče pričala o projektu u vezi kog „naručilac“ ima izričit zahtev da o njemu kad krene pišu blogeri. Naravno, naručilac nije naše gore list, mi još uvek funkcionišemo praistorijski. A jutros pročitah zubaricin post i Milojev komentar pa mi to pade na pamet. I Ima veze sa postom i nema, kako ko vidi.

A u vezi ciljne grupe. Nikad nisam provalila čija sam a sad treba da provalim ko je moja, to me prilično sluđuje zato što sam od onih koji rade iz stomaka.

I u vezi besplatnih hodajućih reklama. Uđem u prodavnicu, kombinacija dečijih igračaka i školskog pribora da kupim neku fasciklu. Nema. Ugledam fasciklu sa koje se smeši Sunđer Bob, budući muž moje ćerke, toliko ga obožava, i rešim da je kupim. Cena  53 dinara. Ruke mi pune kesa, idem iz kupovine. Prodavac me na kasi pita da li da mi fasciklu stavi u kesu na šta se ja prvo zbunih, pune mi ruke, kako da je nosim, i kažem – valjda je normalno da mi bilo šta što kupim stavite u kesu zajedno sa računom. Nije normalno, kaže on, da celu kesu trošim na jednu fasciklu. Doktor Džekil se, normalno, odmah pretvorio u mister Hajda i objasnio da ne treba da imaju u prodavnici ovako bedno jeftine proizvode ako podrazumevaju da takiv mogu da budu kupljeni samo usput, rekao ne treba mi Vaša kesa, uštedite, a ne treba mi ni fascikla, doviđenja!

I nikada više tamo neću ući a bila sam redovna mušterija četiri godine, tu sam kupovala poklone deci, sveće, uskršnje i novogodišnje sitnice, neću, ja sam baksuz i neka sam.

Nisu me videli kao besplatnu hodajuću reklamu čak ni za tu običnu kesu, videli su me kao bespotreban trošak. Valjda zato što često menjaju radnike.

Par dana planiram da napišem nešto o ovome, to jest, tome zašto se ponekad osetim kao stoka koja je ušla u tuđ zabran, kako bih slatko napravila jedno mesto gde bih pisala samo o tome – ljudi, ovako ne treba.

Jer, izgleda da kad ljudima kažeš kako treba oni ne kapiraju baš najbolje, mora im se objasniti i kako NE treba. Komplikovano je to. A primera ima svuda.

E, tako, kome je jasno šta sam htela da kažem – jasno mu je, kome nije, mogu da objasnim ako baš budem morala.

Ako ovo pročita neki mag, a ima vas koliko čovek hoće i neće, mislite o tome.

Ne o meni, mene je nemoguće kupiti. Ako ne verujem.

A dosadilo mi je da ne verujem, malo bih da verujem, za promenu.

Usput, je l’ vam jasno zašto reklamu vezujem za prevaru, uglavnom?

I jeste li ukapirali zašto me je blogovanje promenilo?

Sad mislim o tome. Ovome gore.

P.S. Na slici je možda loš auto ali je paprika super.