Čekajući da mi na dupe lupe pečat „EU approved“

Dok ne dobijem ovo  ovde 

Ne smem da dozvolim da se moja kuca pokaki u parku. Kad vidim ljudsku kaku, a vidim počesto, prosto neverovatno gde čoveku padne na pamet da se olakša, da gledam da ne ugazim i ne osvrćem se da neko ne pomisli da sam ja.

Svaki put kad prođem pored poštanskog sandučeta prezrivo da ga pogledam.

Smem da glumim Đilasovog statistu među pilonima, doduše napredovala sam od kukuruza, ali ne mogu a imam internet 16 i slovima – šesnaest kilometra od Beograda.

Smem da školujem dete ali ne smem da znam od čega boluje, ima ko će.

Mogu da radim za 20 i slovima – dvadeset hiljada, koje vrede, brat bratu kao 500, 600 eura u Europi al’ ne smem da pitam kad će mi ih dati, nije pristojno u vreme krize. Kad dobijem da pitam pošto Beograd.

Svaki put kad vidim ministra inostranih poslova da zapevam – Pekar, lekar, apotekar, i da ne budem ljubomorna, ko mi je kriv što se nisam dupetala do ministra.

Ako želim da zamenim wc šolju da zatražim građevinsku dozvolu, postavljanje građevinske linije i eventualno zakupim bilbord ispred zgrade da moje komšije koje arlauču, trče u klompama i zavijaju po pustom turskom sa osvrtom na jodlovanje znaju šta spremam i ne budu uznemireni. Strogo da vodim računa da šolja odgovara prosečnom europskom dupetu.

Klimu da premestim na zid koji gleda na dvorište iako moj stan ima pogled na ulucu, nije lepo da narušavam fasadu. U centru Beograda i dalje mogu da kisnem iako ne pada kiša.

Moram da znam da i pedofili imaju ljudska prava.

Kad god čujem kako predsednik ove zemlje kaže – ja sam znao da neće bude baš lako al’ srca ni duše nisam imao da kažem narodu šta nas sve čeka – da znam da bi mi to rekao i kad bismo se sreli, samo što bi me možda posadio u krilo kao i svako dete koje lažeš da ćeš mu kupiti biciklu kad dobiješ platu. Ili ako bude imalo sve petice. Da budem srećna.

Bilo bi uputno da recikliram svoj otpad. Kako? Jebem mu, ako mogu da živim u Srbiji a da izgledam normalno mogu i za to da se snađem.

U krugu dvojke ne smem da čuvam koze i pernatu živinu.

Kravi da pevam svetske hitove ako hoću da mi daje više mleka i ne rkne kantu kad je napunim.

I najzad – od pre neki dan ne smem da zlostavljam i na kraju ubijem iz strasti, bubamaru, mrkog medveda, leptira kupusara, dabra, vuka, risa, bogtemazo, i neke vrste ptica, nisam mogla da popamtim.

Za slepe miševe odavno znam, od onda kad nam je uleteo u sobu. Nismo ga ubili, majke mi, sam je sumanuto udarao u zidove dok se nije sam ubio i pao. Samo smo ga pokupili i rknuli sa trećeg sprata. Sutradan pročitam da su zaštićena vrsta i da mogu čvorka u letu ako me neko video. Rekla ljubimcu – sledeći put kad neki uleti, skačemo mi, on neka ostane.

Nego me interesuje sledeće – malo, malo, pa nam uleti neki stršljen u sobu. Ja izletim, zamandalim vrata i ostavim ljubimca da se rve sa njim pa da me pozove ako pobedi. Sad više nisam sigurna da postupam po pravilima i interesuje me da l’ odma’, čim uleti stršljen, da ubijem ljubimca. Dok utvrde zašto sam, da l’ je zaslužio, mogu se udam još jednom.

Mrkog medveda ako sretnem pristojno ću da se povučem u kraj i kažem – aj’ prođi prvo ti.

U mravinjake neću da sedam. Neću ni u koprive, šta znaš.

Zeca koji živi sa nama, mi smo prvo mislili da je on naš kućni ljubimac al’ saznadosmo da smo mi njegovi, uredno hranimo, puštamo da gricka kablove, kaki po ćoškovima i zovemo ga – srce, i dušo.

Je l’ može sad pečat?

Gaće sam odavno skinula.

Mis’im, videla sam da se ne isplati oblačiti ih, čisto gubljenje vremena.

Umal’ da zaboravim – europske žene imaju G tačku. Već nekolko godina. Skoro su nas obavestili da one imaju i Y tačku i da bi bilo uputno da i mi utvrdimo gde nam je ta tačka ako mislimo da imamo seks sa još nekim sem sa ovim našim seksualno priprostim balkancima. Ona je tu negde, od Albukerkija levo.

Juče pročitah da postoji i U tačka. Ona je od Albukerkija desno. Valjda.

Nemam vremena da tražim.

To kad postanem Europljanka pa ako zatreba.

Može valjda pečat i bez toga.