Home / Mahlat na sto načina / Ona ja i ova ja

Ona ja i ova ja

Jutros sam poranila, obožavam da pijem kafu sa nekom gugutkom iz komšiluka, tako rano ujutru dok Beograd na ušću dveju reka ispod Avale još spava, posle nagrne svet iz svojih toplih domova, arlauču ispred zgrada pa gugutka jadna zaćuti. Ja ne progovaram, eventualno tvitnem.

Otišla u crkvu, sam vam beše pričala kako ja bezbožnica volim da idem u crkvu, isto tako ranom zorom, da malo ćutimo bog, ako je tamo, i ja i kao da se bogznakako razumemo. Jutros gužva, sve žene zabrađene, jedino ja gologlava. Mis’im, baš mi lepa frizura pa da se bog obraduje, za ove okolo me baš briga, oni ionako ne treba da zveraju okolo nego da ćute i gledaju u popu.

Stala u jedno čoše i zažmurila. I tako sam jedno pola sata žmurila, slušala hor i to je na mene delovalo kao tableta za smirenje i lepo ponašanje. Izaša i prošetala kroz šumu Malo se usput krstila iako šuma nije crkva, al’ eto, svega ima sem mrtvih ljudi, kako da se ne krstim.

Otišla na pijacu, to mi je jedan od omiljenih sportova. Divila se bojama. Sela u parkić ispred zgrade i odjednom mi je u nozdrve uleteo miris pečene paprike. Jedan od omiljenih mirisa uz miris tek odštampanih knjiga.

I tako mi je na pamet pao septembar. Mesec koji miriše na paprike, knjige i početak. Prvi septembar… Ugledam đake prvake i uvek se setim Mike Antića – danas sam ti kupio školsku torbu, tvoj prvi teret u životu… Pa nihove prve knjige… i te pečene paprike. Ili, prvi septembar sam uvek doživljavala kao najtiši dan u godini. Letnja graja se odjednom utišala, stariji razredi su u popodnevnoj smeni, tišinu prvoseptembarskog popodneva možeš prosto da sečeš nožem i uvek sam zamišljala kako se u nekim kućama, tog dana okupljaju babe, tetke i ostala rodbina, čestitaju nekom đaku prvaku, savetuju ga da bude dobar, dan kad se okupe oni koji zbog malih sitnica koje život znače ne mogu često da se viđaju, kako kuće tog dana mirišu na te prve udžbenike, bliskost, radost. I sve to prošarano mirisom pečenih paprika. Ide zima…

Eto, sedela sam jutros na toj klupi i sećala se onog prvog septembra kad sam u sali jedne osnovne škole neutešno plakala, ni od radosti, ni od žalosti, nego onako, potresena nekim dubokim  emocijama koje ni danas ne umem da definišem. Zbog one ruke koja je tog dana neosetno počela da klizi iz moje ruke, kojoj više nije bila potrebna moja ruka da bi prešla ulicu, ruke koja je odjednom postala jako velika i važna da može sama da sabira i piše prve rečenice. Neminovno, te misli mi naprave knedlu u grlu i oči mi se napune suzama, opet ni zbog radosti, ni zbog žalosti, čista nedefinisana emocija. Eto, sve ređe je sedela u mom krilu i samo se to izgubilo, pusti tvoju ruku, pa prestane da ti sedi u krilu, pa počne da ti postavlja čudna pitanja i ti odjednom moraš da shvatiš da život, hvala bogu, ide dalje, da je normalno da ide dalje, da te ne drži za ruku, da ti ne sedi u krilu, ali ti to napravi malu ranu na srcu.

Ljubimica će za par dana biti laureata. I ja već danima nosim opet neku knedlu u grlu. Ne što je postigla nešto veliko u životu. Ne što je uspela da završi fakultet, meni je to sve normalno. To su prvi koraci kojima pravi svoj život. Nego, eto, odrasla je. Sve je drugačije. I treba da bude, naravno. Ali, ako možete da razumete – ja zbog toga nisam starija i pametnija, uzdrmana sam kao onog dana kad sam je ugledala prvi put…

Nijedan rastanak u životu mi nije pao tako teško kao rastanak sa detinjstvom mog deteta. Rastajem se već godinama.

I tako sam se već pomerena iz ležišta popela uz stepenice i počeo je onaj običan dan u kome tvitujem između mali milion stvari koje radim. Spremala ručak, seckala voće da glumi voćnu salatu i po ovoj vrućinčini pravila kiflice sa sirom jer… ljubimica će stići sa prakse, ova kuća će mirisati na dom.Ko zna kakav će biti dom u koji će jednog dana da ode ali će bar znati da može da ga načini domom. I da dom, život, uspomene čine mirisi. Kao meni danas one pečene paprike. Mada bih volela da ne bude ovako kilava kao ja, jer šta god da sam danas radila, izgledalo je kao da mi nije ništa a samo sam imala želju da legnem i da me neko pomiluje po glavi, kao ranjenog psa.

A sve je stvarno normalno.

I da – ja hejterka…

Kad je polazila u prvi razred u zemlji se žestoko kriziralo. Mislila sam – biće bolje.

Kad je kretala u srednju školu zemlja je žestoko tranzitirala i još tranzitira. Mislila sam biće bolje.

Kad je krenula na faklutet zemlja je trapavo krenula ka Evropi i još trapavi. Mislila sam biće bolje.

Prošlo je od tad šesnaest godina…

Ona skoro svakoga dana uđe i kaže – samo se plašim da neću uspeti…

E, zato sam ja hejterka.

Što je do mene – uradila sam. Radim i dalje.

Što je do nje uradila je. Ide dalje.

I onda mi uđe sa tim licem kao da je to ništa, kao da joj život zavisi od nečije igre.

Zato sam hejterka. Zato mrzim ovu vlast.

A na Twitteru mi neko napiše – daj malo pozitive.

Ozbiljno?!

Nemate pojma koja je snaga potrebna da ubedite svoje dete da su joj sva vrata otvorena jer vaše dete ima oči i uši.

Možete da joj pričate bajke do besvesti.

Prerasla ih je.

Pročitajte i

Priča o 55 godina

Tvoje godine tebi ne znače ništa.Znače samo drugim ljudima koji te po tome procenjuju i ocenjuju.Šta nije za tebe.Šta je sramota da radiš.Šta je sramota da kažeš.Gde je sramota da se pojaviš.Uopšte, ovi što misle da je njihova mladost samo njihova privilegija, tvoje godine procenjuju kao neku sramotu, kao da ti nikada  nisi bila mlada, kao da oni neće ostariti.

16 komentara

  1. c

    biće bolje

  2. J

    Svaka čast ! Sve sam to isto doživela, samo sam se grčevito trudila da joj dokažem da se u bajkama može živeti, ako ih sami stvorimo :)))))) I, da je ceo život bajka, bez kraja :)))) Sada čekam unuče, pa sve ispočetka, kao iz moje srećne bajke :)))

  3. Jelica, i ja sam joj odavno to rekla – Pismo

  4. P

    Svi smo mi hejteri… pa, barem oni normalni kojima je jasno sta se ovde desava.

    A znas sta je pozitivno u tvom zivotu? Ona ;-). I ona ti daje snage. Reci da nije tako :-).

    Sve najbolje vam zelim!

  5. Prvo, bаš pravo kažeš, dođem ja tako sinoć sa slatkog privatničkog hleba, pardon posla, negde oko jedan sat iza ponoći… Žena moja (tvoja baba) spava, pored nje neka devojka… pogledam ono Maša, reko jebem ti lebac, pa zar preko noći rastu toliko. Stvarno me obuze neki čudan osećaj i možda po prvi put u životu svest, da raste gad i da se sve što si pomenula i što ti je možda ponekad i bilo teret, polako gubi i postaje predmet jedne apstinencke krize za koju rekovalescencija kao da ne postoji. I eto tako veruj mi, pomislim na kevu, pa čak i na onog ćelavog mudžahedina i pomislim da li se i oni nekad tako osećaju, tako kao što se ja već sada pomalo plašim da ću se osećati…
    E sad, ovo drugo, pa tu može da se hejtuje do sutra, ti znaš da i ja pomalo bacim pljuc. Međutim stvarno od priče nema šta, a sama priča za ljubimicu zavisi koliko od tebe i države, toliko i od same nje, jer međ govnima najlepše cveće cveta i najbolje voćke rastu. Tako da Mahlat, malo ti smanji doživljaj sa tekstualnim hejtom, nego daj malo da se udružimo u jednom aktivističkom hejtu.

  6. Kad god sam htela da budem aktivna rekli mi da ćutim i da gledam od čega se živi.

    I vidiš, ja ne mogu da ćutim 😆

    Ti zovi kad akcija krene 🙂

  7. Meni se sad cereka taj the prvi septembar… Ja te sve razumem…

  8. Rasplaka me zeno draga 🙂

    A skroz te razumem za taj hejt. Sprovodim ga otprilike od kako znam za sebe. Zato vam i nisam blizu.

    Grlim te jako :* I ljubimicu, naravno 😉

  9. G

    Necu da hejtujem, bas necu – nista!
    ja sam jutros poranila i isla u zoo vrt da vidim foke. Kad je stigla zirafa, odmah sam je obisla a fokice su evo ovde ihaj a ja tek sad. I obradovale su se 🙂
    Hvala drugarici koja je imala besplatnu propusnicu da me uvede :).. I bas kao ti Mahlat, setala, pricala i sa sobom i sa drugaricom ali tako da me Bog cuje. I krstila se kad sam videla pripreme za dejt „momaka“ i „devojaka“ za zenidbu . (Ja sam iz Jagodine – ko razume – shvatice ).
    Sta sam htela da kazem (nema tu sta mnogo da se doda kad ti pises) – lako je nasoj deci kad imaju nas.. Moja je cera pre neki mesec diplomirala i znam da joj borba tek predstoji, kao i tvojoj – ali sve mislim tj znam – da ce lako..Ja uvek u pozitivi..
    I odoh da pravim knedle sa sljivma jer i ja volim da kuca mirise na toplo a narocito na vanilu. 🙂

  10. Kad ovako nesto napises, samo spustim ruke sa tastature i cutim..

  11. S

    Sve te ja istinski razumem, ali nemam više snage za individualne borbe.
    Kad je u Boru bilo teško sranje (mislim i sad je, nego kad se o tome uveliko pisalo i pričalo), zakaže se protest, ja se zamenim sa koleginicom da imam pauzu u odgovarajuće vreme, dodjem na zakazano mesto – stoji dvadesetak ljudi u šačicama od po dvoje, troje, da se uplašiš od jada prizora. A mesecima su hiljade ostavljale svoje komentare kod Raina, bila sam ubedjena da samo treba da dočekamo taj famozni zakazani dan i da se ceo grad obruši na tadašnju vlast. I tako nekoliko puta. Digla ruke.
    U toku poslednjeg štrajka prosvetnih radnika, moj pametni i pošteni muž jedini u Srbiji nije hteo da smanji plate radnicima onda kad je ministar naredio. Znaš šta su mu odgovorili predstavnici Unije sindikata? „Svaka Vama čast, ali uradite kako Vam je rečeno, ionako će svima da vrate.“ EJ! Taj koji te zove u štrajk i koji treba da štiti tvoja prava i radi protiv ovog režima, a ne za njega. I onda, o čemu pričamo?! Ima, naravno, još milion situacija, neću da te zamaram, znaš i sama. O sitnim, svakodnevnim sranjima da i ne govorim.
    Trudim se iz petnih žila da svet gledam sa vedrije strane, moram, inače bih valjda potpuno poludela.
    Ja ovde kod tebe il’ se smejem, il’ plačem… 🙁

  12. Dobro poznate suze i pomešani osećaji. Ptvi razred, prva ekskurzija, prvo odvajenje a na proleće me čeka još jedno. Upis u srednju školu! Onaj drugi prvi septembar proživela sam baš kao da je prvi put.
    Bojim se njihovog odlaska i osamostaljivanja i ako bi to trebalo da me ispunjava i raduje.

  13. Prvo i osnovno – čestitam.
    Nije mala stvar od malenog zamotuljka napraviti čoveka sposobnog da dalje čini čoveka od sebe.

    Drugo… Ja tebi napisah na mom blogu, da ovde ne rastežem.
    Svoj deci kažem da NE ČEKAJU, posle svega što sam ja, što smo svi mi čekali predugo.
    Pet godina je za tvoje dete već blizu tridesete, a za nas…

    Pozdrav i sve najbolje, Jezičava Gospođo :*

  14. Što reče „Drug Pantić“ može se i medj-govnima… Al’ ajde bar da se zna ko je ko. Neće od toga našoj deci biti mnogo lakše – ali bar da se zna odakle smrad dopire. Da nas ne trpaju sve u iski koš!

    Samo OPLETI sestro – i smatraj da smo popili jednu u mezimicinu (i tvoju) čast.

  15. Ja čak zbog svog posla nisam decu odvela kad su polazili u školu… I ja sam hejterka. 🙁
    Čestitam i tebi i mezimici od srca! Napraviće ona bajku od svog života… 🙂

Ostavite komentar