Najbolje od Srbije

Kad god neko krene da istražuje javno mnjenje ja se prenerazim i iznerviram. Javno mnjenje je izgleda daj da po’vatamo najgluplje da vidimo šta imaju da kažu jer oni uvek imaju puno da kažu. Kad sprovedu onu anketu po ulicama imam utisak da namerno biraju odredjen profil. Prošle godine tri dana nisam mogla da spavam zbog jednog na’vatanog nasred ulice koji je na pitanje za koga će glasati rekao:

–    Za Nikolića.

Na pitanaje –  zašto- rekao je:

–    Zato što Putin zaštićava Srbe.

Ta tri dana nesanice sam provela  misleći što objaviše ovo, da l’ su normalni, dok ne ukapirah da je ovo najbolja podrška budućem predsedniku, da vidi čovek kako će mu biti lako da predsednikuje.

Elem… javno mnjenje… U okviru akcije istraživanja javnog mnjenja kompanija ‘’Telekom Srbija’’ je proglašena za kompaniju No 1 u Srbiji za 2008. godinu!

Kompanija koja drži monopol, koja nema konkurenciju!  Da li prva ili poslednja sasvim je svejedno.

Znam da znate al’ moram da kažem.

U Srbiji još uvek postoji nevidjen broj telefonskih dvojnika. To znači, nema pričanja kad ti hoćeš jer već priča dvojnik, ako moraš da zoveš vatrogasce ili hitnu pomoć moraćeš dimnim signalima, nema interneta,  nema objašnjenja zašto nemaš vezu danima i danima. Uvek je negde presečen kabl. Uglavnom zato što je neko blesav pa uz njihove žice postavlja i svoje i jer ne ume da gleda u plan podzemnih instalacija.

Kad usred Šumadije tresne grom u neko usamljeno drvo deset okolnih sela ostaje bez telefonskih veza. Posle pet dana se nakane da dodju i pogledaju. Posle još pet dana telefoni još uvek ne rade. Posle još pet dana sazna se da je kvar teško otkloniti jer su u pitanju predratne centrale. Od pre onog rata, drugog svetskog.  Posle još pet dana veze prorade valjda na sunce. Al’ onda izadje krava na put i opet sve od početka.

Na +40 stepeni se desi da telefonske veze kolabiraju od vrućine i vi onda zovete da kukate i molite da urade nešto. Onda vas pitaju je l’ imate banderu u dvorištu. Ako se prevarite i kažete istinu oni vam kažu da zalijete banderu sa dve, tri, kofe vode. Imam druga, malo, malo, pa zaliva dvorišnu banderu sa licem kao da će da počne da plače. Al’ veze prorade. Svo baštensko cveće im je uvelo, nema vode i za cveće i za bandere.

Na dan kad mi je isticao rok za uplatu telefona ja uplatila oni isključili.  Otišla i odnela račun na uvid. Ona tamo sa osmehom kita ubice, ljuta što mora da radi, mi rekla da je uključen. Uveče još uvek nije radio.
Sutradan pozvala, neko tamo ljubazno odgovorio da nije dat nalog za uključenje, račun još nije proknjižen. Ja arlaukala da ona kit ubica ne zna da radi svoj posao. Sutradan račun još nije proknjižen. Pet puta sam im mejlom slala potvrdu o uplati. Telefon mi je uključen tačno posle 8 (i slovima – osam) dana.

Šest dana bez interneta podrazumeva kontaktirati svih šest dana svog operatera, razgovarati sa mali milion podoperatera od kojih ni jedan pojma nema. Svi ljubazni k’o da ih je ista majka rodila al’ da reše problem ne znaju. Oni su samo obučeni za javljenje na telefon.

Ko nije znao problem sa nemanjem interneta se rešava sa  – budite strpljivi. Koliko – ne zna se. Gde je problem – ne zna se. Ko ga rešava – terenski radnici. Gde su – ne zna se. Hoće li da dođu – hoće samo se ne zna kad. Kontaktiraće nas. Kad – ne zna se.
Prvog dana sam bila strpljiva.

I drugog.

Trećeg sam bila skroz nestrpljiva.

Četvrtog je ljubimica rekla da će da se ubije.

Petog sam ja htela da ubijem muža ljubimca.

Istog dana smo pratili instrukcije koje smo dobijali po davanju informacije koja lampica svetli, koja treperi a koja je dušu ispustila. Internet nije hteo da se vrati šta god da smo radili. MOrali smo i običnom olovkom, radi izolacije, da ubadamo u neke rupe na modemu.

Svih tih dana se ljubimica drala na nas pa mi na nju,  mi na operatere pa opet ljubimica na nas, pa ja na njih, pa oni na mene. Onda ljubimica nije govorila sa mnom, pa ja nisam govorila sa mužem ljubimcem, pa muž ljubimac nije govorio sa mnom,  a sve vreme smo svi razgovarali sa operaterima.

Negde na pola smo hteli da promenimo operatera. Kad su nam rekli da na to moramo da čekamo dve do tri nedelje hteli smo svi da se ubijemo.

Strpljenja više nije imao niko. Ni mi ni operateri.

Kad se internet, sam od sebe, vratio došli smo do zaključka da je bio otet od strane malih zelenih tako da, Magi, ne sekiraj se, vrati se kad tad.

I na kraju, ovo je kompanija kod koje centrale rade na nepoznat način jer već dve godine imam redovno budjenje iz Crne Gore, svako jutro oko devet sati. Posle nebrojeno svadja sa ovima koji me bude a koje sam optužila da su degenerici koji ne mogu da zapamte jedan običan broj oni su mi rekli da centrala prebacuje na mene.

I dalje me bude a ja i dalje uredno odgovaram da ja nisam ta i da ne prodajem rezanu gradju.

Svaki put kad firma sa koje direktno prebacuju na mene ima novog klijenta moram da objasnim i da nemam pojma o kojoj firmi se radi i da ne mogu da ih pozovem preko tarabe jer živim u Beogradu a ne u  Mečkovcu. A i tamo su kuće raštrkane. Dakle, kompanija No 1 me primorava da volontiram kao sekretarica iako o rezanoj gradji ne znam ništa.

Inače, od kako smo uveli i kablovski nternet ADSL radi kao sat, onako kao i svaki baksuz. Imamo ISDN centralu i plaćamo pet računa za mobilne telefone. U normalnoj zemlji bismo za Novu godinu dobili čestitku i ono – Hvala što ste i dalje naš klijent ali nismo dobili jer smo, na njihovo zadovoljstvo, klijent po moranju a ne po izboru.

I šta mi ostaje sem da im čestitam?