Nije Sloba kriv, mi smo govna!

Imala sam dvanaest godina, kada su moji  roditelji otišli na turističko puovanje po bivšem SSSR-u u trajanju od mesec  dana. Puno su oni putovali, samo ovo pamtim po tome što je mama htela da me vodi a tata bio izričito protiv i rekao – život je pred njom, ima vremena, putovaće.

Ja porasla, došlo vreme, nije da nisam putovala , ali nikada nisam imala novca da uplatim jedno tako komotno turističko putovanje, da putujem vozom, pa avionom, pa brodom, pa unakrst, a da me ništa finansijski ne boli kada se to putovanje završi. A radila sam kao crnac. I još uvek radim, samo sada kao dva crnca zajedno.

U međuvremenu, radila sam u bivšoj instituciji koja je na grbači nosila ceo jedan grad. I onda sam, kada sam ukapirala da se ne nazire kraj tome da ću umesto plate dobijati džak krompira i pola džaka luka jer uopšte nisam srećna što imam zdravstveno osiguranje i što mi ide staž a nemam platu pa me i dalje izdržavaju roditelji, dala otkaz. Šta sam sve radila da ne pominjem ponovo.

Da me sada pitate ko je kriv što nikada nisam uspela da zaradim to putovanje i neke druge stvari, recimo da imam „na vr’ brda čađavu mehanu“ , ne mora jatha, ja se krivom i nesposobnom ne osećam. Kriva je ova država, ovaj sistem, svi oni koji me nisu plaćali kako treba i koliko treba jer im je zakon ove lopovske države to omogućio.

Živeh u onom veštačkom sistemu u kome su moji roditelji sticali, jelte, komunizmu, od čijih sam se para više naputovala nego od svojih, sad živim u ovom demokratskom, jelte, u kome vlada narod, uglavnom kontejnerima, ordinacijama, narodnim kuhinjama i slično. Ako mislite da nije tako, samo razmislite o procentu tih ljudi naspram onih koji kao žive prosečno a kojima za vratom dahće neka banka.

Ali ko je zaista kriv? Ko nosi tu ogromnu krivicu što je ova zemlja dogurana do ambisa u koji će da upadne, samo je pitanje dana?

Narod i jedino narod!

Narod koji ćuti, trpi, ne talasa, šapuće jer i zidovi imaju uši, koji pamti da zbog mišljenja možeš završiti na nekom Golom otoku, koji je naučen da ne misli jer ima ko da misli a i ko je plaćen za to! Onaj narod koji je zadovoljan time da ima zdravstvenu knjižicu i da mu ide staž kako bi sutra imao penziju sa kojom mu ipak sleduje i kontejner ili narodna kuhinja a da pri tom ne mora da prima platu jer ima staž i zdravstveno, hej! Onaj narod koji još uvek misli starojugoslovenski, utopijskokomunistički, da država mora da mu obezbedi osnovna ljudska prava pa između ostalog i pravo na rad, koji ne kapira da živi u kapitalizmu i koji je i dalje sklon tome da štrajkuje glađu, poliva se benzinom, baca s mosta, i napija se jer ovaj narod za rakiju, nekim čudom, uvek ima. Ovaj narod koji nije ukapirao da mora da radi i da zaradi a da sedenje na nekom radnom mestu ne može da se nazove – imam posao – isto kao što takvo sedenje ne može da dovede do kako-tako pristojnog života, do pristojne penzije još manje. Ovaj narod koji samo čuva radno mesto! Svoje mesto na onom spisku glasača kojim će ga još jednom, još sto puta, prevariti u predizbornoj kampanji obećavajući mu platu kao da je to nešto nenormalno, ili blagosloven dar od političara.

I tako, svako malo, pročitam da neko štrajkuje, gladuje, čupa kosu, umire, planira da se polije benzinom jer godinama radi a ne prima platu, prima pola plate, planira da se polije benzinom, ili su mu živci sa kompletnim zdravljem otišli u krasan. I setio se, posle x meseci ili godina da se pobuni.

To vam je isto kao da najavljuju poplavu, vi kažete – ma zabole me, imam gumene čizme i onda se reka izlije a vi u tim čizmama stojite do guše u mutnoj vodi i gledate kako da se ne udavite.

Zato što takvi ćute, što su ćutali i setili se u nevreme da progovore kad je sve uzelo toliko maha da ih više niko ni ne sluša jer isti vapaji dolaze sa milion strana našminkane zemlje Srbije, ovde mogu da vas ne plaćaju jer, pošteno, vi ste samo dekorativna šminka neke kao uspešnosti, mogu da vam kažu – daj otkaz, ima ko hoće da dođe, sedi i ćuti bolje od tebe, otpuštaju trudnice i porodilje, zato što pristajete da radite za minimalce a da vam ne uplaćuju staž i zdravstveno osiguranje, zato smo ovde gde jesmo, gde neki od njih, očajni, planiraju, pada im na pamet, da se poliju benzinom i zapale.

Pa zapalite se!

Vi, takvi, koji ćutite a zbog kojih mi koji pričamo ispadamo budale, koje upozoravate da nisu normalni, ste doveli tim jebenim ćutanjem i samo jednim strahom da vam guzica ne ostane gladna kao da sutra ne postoji ni za vas ni za vašu decu kojoj ne ostavljate ništa sem ogorčenosti kad vide kako ste bili glupi, mali i slabi, ste doveli do toga da velika majstorica sudstva Nata Mesarović, prima više plata nego mesta na kojima može da se pojavi u toku mesec dana, pa još da kaže da ih prima po zakonu i da se čudi što se neko okomio na nju kad ima i onih koji primaju više.

Vi ste krivi što pojedini imaju i ono što vi ne umete ni da sanjate, što ovom zemljom gospodare ljudi sa kupljenim diplomama i na kraju – lopovi koji samo vama nisu ukrali život, u takvoj iluziji živite, nego ste svoj život i živote onih za koje ste odgovorni dobrovoljno dali. Samo kao ime na spisku.

Nije Sloba kriv, mi smo govna!

Nota bene: mi shvatiti kao čistu pristojnost i poštovanje filmske replike, inače bih napisala  – vi. Svi vi s kantom benzina u ruci.