Na repeat

Praznike sam provela gledajući filmove, čitajući, prilično ostavljena sama sa svojim mislima, povremeno brinući da mi se ne pomešaju živci što je realna opasnost kad ste na duže ostavljeni sami sa sobom, nigde nisam išla, ni sa kim se viđala, nisam morala da brinem da ću izgledati pogrešno onima koje srećem, sve u svemu resetovala se bez donošenja velikih odluka koje svakako neću sprovesti u delo. Mislim te novogodišnje, one samo služe da pojačaju onaj utisak – nova godina = novi život, novo srce, nova glava…

I tako, gledajuči jedan od tih filmova, ukapiram da sam odlutala i od filma i od mesta na kome se nalazim, trgnem se, vratim unazad da pogledam ono bez čega dalju radnju neću skontati i ponovo odlutam jer mi pade na pamet – šta bi bilo kad bi bilo da život može na repeat.

Film ni ne odgledah, nekako se raziđosmo, prekinu se čarolija, ali…Mislih, mislih, mislih, da mogu da vratim neke situacije i događaje na repeat, da li bih vrtela unazad s nadom da bih sve to bolje i pametnije, i skontah da ne bih. Pripalo mi koliko sam umela i bila pametna, uvek kad su mi se reprizirale iste ili slične situacije sa različitim ljudima reagovala sam isto, magareće, praveći iste greške. To što se tiče onih ružnih sećanja, što se tiče lepih, ne bih ni njih vraćala, bez obzira što možda u trenutku nisam uspela celim srcem, dušom i očima da uživam u tome, ali izgubila bi se čar te prve radosti.

Onda se vratih na ljude, na silna ljubavisanja, ne samo sa muškarcima, svaki odnos je neka vrsta ljubavi, sa svima imam vrlo čistu situaciju, mnogi od njih to ne znaju, ponekad me pitaju šta mi je, ništa, ja sam super, ako bi me pitali za odnos prema njima objasnila bih, ali ne pitaju, ne interesuje ih, ili su od one vrste koja nikada ništa pogrešno, i tako svima lepo, meni koju više ništa ne žulja, koja ih je emotivno amputirala, svejedno mi je da li ih srećem ili ne, i njima koji misle da krijem neku veliku tajnu o sebi, samo, eto, neću da kažem pa me povremeno skeniraju, ne bi li me posavetovali kako da živim sama sa sobom. Ali to su samo oni usputni ljudi, za kafu, zamenljivi, pokušaj neke veze o kojima čitamo i slušamo, pokušaj građenja odnosa „ruku u vatru“, u vremenima koje karakteriše prst u oko, nažalost.

Negde u dubini duše još uvek gajim nadu da ću ako kao kvočka zalegnem na deset jaja uspeti da ispilim jedanaest pilića a ne da će svako drugo biti mućak, ali…

Ja sam vam od onih koji u nastupu nekog ludila kupe neku glupost koja im uopšte nije potrebna, ili im se ne sviđa, onda je vrte, traže joj namenu ili čakaju da se prolepša pa da je zavole i to se još nijednom nije desilo. Tako i s ljudima. Gledam, čekam da se prolepšaju njhove misli i reči, čekam i na kraju odustanem. Ali sam odustala, kraj, čisto.

Ne bih na repeat. Ali nešto uvek mora na repeat, glava je čudo, u njoj se misli vraćaju i vraćaju čak i kad ti to uporno nećeš.

Sam vam lepo gore rekla da je strašno opasno ostati sam sa svojim mislima. Na duže vreme. To odmah davi, piše scenarije, traži glumce, seče uši i krpi dupe, živ da se prestraviš.

Nego, zašto ja vama o ovom životu na repeat i šta bi bilo kad bi bilo, a neće da bude jer je nemoguće.

Pred sam kraj tek minule godine, neka putuje mirno con Dios, desilo se nešto što me nateralo da filozofiram o prolaznosti života kao sedamnaestogodišnjakinja koja još ništa o životu ne zna ali je čula da je sranje.

Život, dragi moji, nije sranje, ali je veliki prevarant.

Ušuška čoveka u ima vremena, godine su pred tobom, u svako sranje ima opravdanje, tera ga da diže neke zidove i kopa rovove oko sebe iako niko ne juriša na njega, daje lažnu nadu da će živeti večno, ili bar kao kornjača sa Galapagosa pa da može laganica, ma da može ponešto i da preskoči, otaljava, ostavlja nedovršeno…ima vremena, ima godina, samo…

Jednoga dana, život tog istog čoveka pogleda u oči, kaže mu – jebi ga, umorih se od tebe, a’e zdravo!

I gotovo. Rovovi i zidovi su ostali. Ono što se otaljavalo ostalo je musavo, isflekano, greota i pomenuti, nedovršeno ostaje zauvek nedovršeno. Nema repeat. Al’ objasni ti to čoveku…

Mislim, nisam ja neka pametnica bogznakakva, ali ono što znam – znam.

Možeš da ostaviš nedovršenu kuću, džemper ispleten do pola, neoprane sudove, pocepane čarape…Ne možeš, to jest, nije u redu da ostaviš „pocepane“ ljude jer ako to uradiš, džaba si postojao.

Iza tebe ostanu oni koji rade taj repeat u glavi, ponovo i ponovo pretresaju postupke, reči i ništa, jer za neka rešenja je potrebno dvoje.

Pre dvadesetak dana otišao je onaj koji nikada nije hteo da mi bude svekar, ali to što nije hteo je ništa u odnosu na sve ostalo što nije hteo.

Besna sam kao gladan pas!

Koji si kurac umirao pre nego što si rekao svom sinu da ga ipak voliš!

Repeat… repeat… repeat…