Jebeš slobodu ako nema ko da ti je brani

Ovo je replika iz jednog filma, izgovara je žena objašnjavajući kako funkcioniše u odnosu sa muškarcem, ali objašnjava peontu slobode – ne znaš ni da je imaš, ni da ti je treba više, ni da to uopšte postoji, ni da treba da je braniš, ako ti je niko ne osporava. Nešto slično disanju – ne razmišljaš o tome dok neko ne počne da te davi, onda počneš da se koprcaš.

Najverovatnije da oni crnci koje su Amerikanci hvatali kao zveri, trpali u potpalublja, odvodili ih u lancima i pretvarali u svoje robove, u svojim rečnicima nisu ni imali reč – sloboda, dotle nisu ni znali da neko može da im je oduzme, dok su trčali po afričkim prostranstvima, živeli polugoli i nesputani, ali su sigurno imali reči za – ne sme i nije dozvoljeno, jer i u najprimitivnijim plemenima, ako mi uopšte imamo i danas pravo da neke druge kulture nazivamo primitivnim, postoje pravila življenja.

Da se ovo nije desilo, i mnoga porobljavanja pre i posle toga, da se kroz istoriju, od početka „civilizovanog „ življenja, nije dešavalo da neko nekoga porobi, ne bismo ni imali kasnije sve one deklaracije o ukidanju ropstva, da neko stalno ne osporava nekom drugom njegove slobode da egzistira, veruje, deklariše se, misli, govori, bude obojen, ne bismo imali ni one povelje o pravima.

Danas smo slobodni da mislimo, govorimo, pljujemo, vređamo, psujemo, kažemo nekome u glupe, zatucane, primitivne, neobrazovane oči šta god mislimo o njemu i njegovom načinu mišljenja, življenja i poimanja sveta. Obezbeđeno nam Deklaracijom o ljudskim pravima.

Pa se ta sloboda malo zanese.

I za tu slobodu da nemamo ni savest ni granice u odnosu na druge, svi se mnogo, mnogo više bore nego za sve ostale principe ljudskih prava zajedno, recimo za pravo na obrazovanje i kulturu. Ko kaže da moraš da budeš obrazovan, informisan i kulturan da bi mogao da iskoristiš svoju slobodu izražavanja. Izražavaš se kako umeš i dokle mozak može da ti dobaci. Ko to da ti ospori.

Do pre samo tridesetak godina, mi smo živeli u zemlji u kojoj su nas učili da najviše na svetu moramo da volimo druga Tita pa tek onda mamu i tatu, mada kod ovo dvoje smo uvek morali da se izjašnjavamo koga više volimo. Dedovi su nam završavali na onom ostrvu gde su morali da tucaju kamen i revidiraju mišljenje koje im je usadio baš onaj koji ih je kasnije tamo i poslao. Nismo smeli da budemo Srbi, morali smo da budemo Jugosloveni a onaj ko je voleo da banči po kafanama smeo je da pije samo dok mu ne padne na pamet da otpeva – „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala.“ I mislili smo da je to u redu. Bili smo slobodni u odnosu na ono vreme kad su se naši dedovi „jebavali po vukojebinama“ da bi nam doneli slobodu u kojoj mi nismo smeli da pevamo nacionalističke pesme. Neko rekao tako. Sloboda je kako ti je serviraju.

I bilo nam je ok, mislili bismo tako ko zna dokle, da neki drugi nisu potegli pitanje tog zajedničkog srećnog življenja u onoj zemlji u kojoj si na proputovanju u nekoj slovenačkoj birtiji dobijao hleb kad ga zatražiš, a danas, sa ovoliko slobode, dobiješ snajper pogled i odgovor da hleb nemaju, ali ako može kruh, nije problem. Jer, jebeš mu mater, on ima puno pravo da te u svojoj zemlji strelja pogledom što si primitivac i u NJjegovoj Zemlji kruh nazivaš hlebom.

Koliko god se pravili da je na ovim prostorima, one bivše zemlje, sve u redu – nije. Sve dok nećemo da se razumemo iako se odlično razumemo, sve dok je na teritoriji bivše Bosne naručivanje kafe u stvari političko, versko i svako drugo pitanje, jer tamo nije isto ako naručiš kafu, kavu ili kahvu. A dobićeš isto. Da popiješ. Pogledi se razlikuju.

Skupo i preskupo smo platili to pravo da se nacionalno izjašnjavamo i da, kao danas, ljudi stoje u redovima ispred plastičnih buradi kako bi natočili bogojavljansku vodu koju je bog celu noć točio, da se umiju, pročiste i nastave po starom – da mrze tebe koji ne radiš kao oni, što imaš više nego oni, što ne misliš kao oni, ni ne treba im neki razlog, koliko god se pravili da nije tako – nikad više međusobne mržnje i nepoštovanja nije bilo.

I tako, danima mi se vrzma po glavi kako, otkud toliko mržnje u ovo vreme kad nas uče da moramo da poštujemo druge, ko god oni bili, šta god bili, u šta god verovali. Biće da je problem u tome što nas nekim stvarima nisu učili na vreme pa nam sad govore da moramo. A čovek je čudno biće, ima otpor prema svemu što mora. Mislim, kako da prihvati nešto što ne razume. Recimo, godinama ga učiš da su gejevi u stvari smrdljivi, bolesni pedofili a danas mu govoriš da mora da ih prihvati jer oni imaju pravo da budu gejevi. On neće jer mora, to jest – nisi mu objasnio da treba i zašto treba i da čoveka poštuješ u odnosu na ljudskost a ne na seksualno opredeljenje. I tako sa svim ostalim stvarima. Da ih neko ne osporava, ne bi bilo potrebno braniti ih.

I sad, svako može da mrzi i osporava šta god mu volja. I na to ima pravo. Ima pravo i da kaže da mrzi. I da pokaže na raznorazne načine.

Zapisana je i pečatirana ta deklaracija o slobodi mišljenja i izražavanja.

Ali niko ne reče gde joj je granica i ima li granicu.

I ako mislite da sloboda, koja god, pa i ova o mišljenju i izražavanju nema granice, ma ima.

Njena granica je tamo gde počinje da ugrožava tuđu slobodu. I življenje.

Kad to budemo shvatili, biće nam mnogo bolje. Kad u život budemo vratili savest. To je ono s čim se ide na spavanje.

U jutarnjem svetlu globalnih, lokalnih i medijskih dešavanja.

Preslobodnih. Bez pravila.

Foto: animaeventi.com