Home / Srbija medj' šljivama / Branko Ćopić je rodjen u Hašanima

Branko Ćopić je rodjen u Hašanima

Mogla sam da živim i bez toga ali mi ne remeti život što znam. I nisam baš morala da se traumiram zbog Marije na Prkosima ali tako se rastući uče neke stvari, izmedju ostalog kako se voli reka, šta ostane posle čoveka i kako oni koji više ne postoje ostaju da žive u sećanjima. Živi, sa osećanjima, baš kao da hodaju.

Prva knjiga koju sam pročitala bila je ’’Kako sam bila mala’’, Vere Inber,  još u prvom razredu osnovne škole. Sećam se kako sam strašno želela da dobijem drvenu hoklicu koju je imala glavna junakinja i ispod nje gradila čitavo svoje dečije carstvo. I danas je često otvorim tek da mi vrati onu toplinu u grudima.

U stvari, šta reći o svim knjigama koje sam pročitala školujući se. Nema o knjigama šta da se kaže. Govori se o onome što smo proživljavali čitajući ih i o onome šta su te knjige ostavile u nama. Neke nisam razumela pa sam ih kasnije čitala ponovo i danas mislim da neke knjige treba izbaciti iz školske lektire ne zato što nisu dobre već zato što su preteške i zato što se knjige ne čitaju da bi mogli da odgovorimo da smo ih čitali. I? I ništa. Šta je pisac hteo da kaže?

U srednjoj školi sam imala predmet – Proučavanje književnog dela. I divnu profesorku na čijim časovima sam bila ubedjena da sam nevidjeno i neponovljivo glupa. Sve dok nisam naučila da čitam. To nije isto kao i čitati. Umela je da udje, posmatra nas i kaže – Vidite li vi kakav je ovo sterilan dan, hajde da naučimo dane da radajaju nešto lepo. Naučila me da slušam kišu – Hajde da odslušamo kišu u tišini. Možete li da zamislite sebe kao malenu barku na otvorenom moru? Nekoliko godina posle toga bila sam na palubi jednog broda, oko mene je sve bilo crno, gore, dole, sa strane, bila sam sama sa svojim mislima i setila sam se toga – tu sam, niko, ništa i sve. U jednoj sekundi shvatiš ono osnovno zahvaljujući nekome ko te naučio da obratiš pažnju na nemerljivi trenutak sebe u vremenu i prostoru. Ništa si a ipak čitav svet.

Ono da je knjiga čovekov najbolji drug je nedovoljan opis toga šta je knjiga. Isto tako je neshvatljivo koliko knjige gube značaj. Bar ja ne mogu da shvatim. Ne knjiga kao stvar nego ono što postoji u njoj izmedju dve korice. Prostranstva i vreme koja treba proći i razumeti. Od orlova koji su rano poleteli do Romea i Julije.

Kako rekoh, ništa mi ne fali što sam sve to pročitala. I ne bi falilo nikome. Problem sa čitanjem obavezne školske lektire je uvek bio u onome – morate da pročitate umesto da se kaže – treba da pročitate, hajde zajedno da pročitamo. Zašto? Eto, zato što treba, kao što treba da idete u školu, isto kao što danas treba da imate profil na Facebooku. Uživati u onome što nosi ovo vreme nemoguće je bez da se razumelo neko koje je prošlo jer sve što je prošlo gradi ovo danas.

Ne umem to baš najbolje da objasnim, nažalost.

Nikada nisam razumela ljude koji u kući nemaju ni jednu knjigu a ima ih. Kao što ne razumem one koji ne misle pre nego što donesu neku odluku.

Reformisanim Nastavnim planom i programom iz obavezne školske lektire izbačeni su ’’Doživljaji Nikoletine Bursaća’’ Branka Ćopića, “Prva brazda” Milovana Glišića, „Čiča Jordan” Stevana Sremca, Jesenjinova „Keruša“, “Agovanje” Ivana Mažuranića, “Jama” Ivana Gorana Kovačića zamenjena je njegovim drugim delom “Pismo majci” valjda da se nove generacije ne traumiraju previše.

“Komisija koja je radila plan i program srpskog jezika vodila je računa da se sadržaji pravilno rasporede i da se nadovezuju jedan na drugi. Ranije je kruna usvojenih sadržaja trebalo da se ispolji kroz testiranje na prijemnom ispitu. Sam taj vid testiranja je pozivao decu da uče napamet kako bi bolje uradili prijemni. To nije dalo dobre rezultate“, kaže Ljubiša Jovanović iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.

Komisija je planom predvidela da se pojedini sadržaji iz nižih razreda prebace u osmi razred, a kako bi se deci vratilo čitalačko interesovanje, proširen je spisak lektire za osmi razred, pa su spisku obavezne lektire pridodati dopunski izborni i naučnopopularni i informativni tekstovi.’’

Od sada će deca na časovima srpskog jezika proučavati “Ko to tamo peva” Dušana Kovačevića ili “Predeo slikan čajem” Milorada Pavića. Eto, pošto su do sad za prijemni ispit učili napamet, a to je normalno ako im se niko prethodno ne posveti i ne nauči ih da čitaju, obradjivaće ‘’Ko to tamo peva’’. Film su već svi gledali a replike znaju napamet. I proučavaće film a ne delo. I navodno će razumeti kao da je mnogo lakše razumeti ‘’Ko to tamo peva’’ od ‘’Orlovi rano lete’’. Kako će bilo šta razumeti ako nešto preskoče.

Kao da će se deci neko posvetiti više nego do sad. Kao da će im neko nešto objasniti.

Problem nije u knjigama, knjige ne mogu da zastare, problem je u ultramodernom nastavnom osoblju. Njima je malo dosadno da objašnjavaju, uvode u delo, analiziraju, animiraju, lakše je a i zanimljivije da budu prijatelji sa svojim učenicima na Facebooku.

I, naravno problem je u pristupu školovanju – ne uče više deca da bi nešto naučila nego da završe školu.

A najveći problem je što odluke u vezi promene nastavnog programa ne donose oni koji su u nastavi već oni koji nemaju ni mali odmor u nastavnoj praksi.

Strašno je velika odgovornost šta ćemo ponuditi deci.

Od toga šta im ponudimo zavisi kakvi će biti.

Na kiosku uvek mogu da kupe ovo. Ne nosi oznaku – zabranjeno prodavati maloletnim licima.

Ako se sećate ove bibiloteke bar vi ne dozvolite svojoj deci da je ne upoznaju.

Pročitajte i

Kako nas je zajebala nepismena Srbija

Osvanulo postizborno jutro u Srbiji. Sunčano. Atmosfera međ’ intelektualnom elitom (bokte!) zgusnuta do pucanja. Juče …

17 komentara

  1. Odličan tekst! Bavim se obrazovanjem i već godinama mi učitelji/nastavnici u raznim razgovorima, istraživanjima navode kako deca nisu motivisana da uče i čitaju (skoro 70% nastavnika to tvrdi), a nikako da shvate da motivacija u najvećem broju slučajeva zavisi od samih nastavničkih kompetencija i metoda koje koriste. Ja, na primer, nisam imala tako posvećenu profesorku književnosti (kao ti) i uglavnom se književnost svodila na puku reprodukciju pročitanog, po ustaljenom šablonu i bezrezervnom podržavanju stava profesorke. Srećom, „nauku“ čitanja su mi preneli roditelji. Ali danas je najviše one dece kojoj čitanje može da približi jedino škola (koja za to nema kapaciteta i sve je po principu „radi to zato što ja tako kažem“).

    Pamtim i ja ovu biblioteku 🙂 i čuvam je za ćerku (u nadi da se ipak neće odlučiti za instant online prepričanu verziju)

  2. Kao i pisci, i čitaoci se rađaju. Druga vrsta strasti i talenta, ali jedni bez drugih ne mogu. Ne valja ovo i ono, slažem se, ali kako objasniti zašto je nekoj deci lektira manje obavezna nego nekoj drugoj?!
    Meni je knjiga bila i jeste najbolji drug, i bez preterivanja, najlepše iskustvo koje je ovaj život imao da mi ponudi.
    Odličan tekst!

  3. Ja sam samo u osnovnoj za 4 godine promenila 5 nastavnika srpskog, i nijedan nije mogao da mi približi knjigu više od mame koja i danas „guta“ knjige kao luda :).

    Pre par meseci je umesto moje biblioteke nikao fitnes centar, jer su biblioteku – opljačkali. Pare sigurno nisu mogli da uzmu, a onaj kome je taj genijalni čin pao na pamet verovatno knjige koristi samo za potpalu. Tuga… A ja se već mesecima ganjam da se učlanim u neku drugu, hvala ti na ovom lepom podstreku 🙂

  4. Mislim da je sve stvar individue. Meni niko nije usadio nit za citanjem, ni roditelji ni skola, ne znam ni sama kako sam pocela da idem u biblioteku i uzimam knjige da citam, radoznalost valjda. Nisu sva deca na fejsu, nisu svi profesori i ucitelji na fejsu, nije sve to pravilo, statistike kazu da u Srbiji ima 30% stanovnistva kompjuter i internet.
    Ministarstva koja dobijaju naredjenja u svim sferama nasih pa i decijih zivota odlucuju i donose zakone o svemu sto je nama apsurdno, ali ko nas ista pita.

  5. m

    Svedoci smo urušavanja velikih izdavačkih kuća i projekata. Pogledaj samo šta se dešava sa „Prosvetom“, pogledaj koliko je knjižara opstalo u glavnom gradu, pogledaj koliko ih ima u unutrašnjosti i sve će biti jasno. Ako tome dodaš i loš tretman kulturnih institucija prema piscima onda je sve sasvim jasno i logično…Mnogo je lakše vladati masom koja nema pojma niočemu i koja je na navučena na „velikog brata“ i intezivno šmrče „grand show“… 😥 😥 😥

  6. Baš mi se mnogo dopada ovaj tekst Mahlat 🙂 Mislim da nisam pročitao nježniju priču o knjizi 😀

  7. Koliko me je ovo rastužilo, uopšte nisam znala ovu informaciju. I rastužilo i razbesnelo. I ne mogu da verujem da su izbacili pesmu o keruši, ali bitno da su ubacili Pavića. On je tako kul i moderan. Al’ opet sve džabe, deca i onako ništa ne čitaju.
    Kada sam radila jedno istraživanje na praksi, o mladima, medijima i uticajima, bilo je pitanje koju su poslednju knjigu pročitali. I ako jesu nešto pročitali to su neke, pa da ne uvredim “lajt“ knjige, ali mene je zaboleo ovaj odgovor: JA U ŽIVOTU NISAM NI JEDNU KNJIGU PROČITAO!!!
    Ponosno ga napisa.
    I šta?
    Ništa
    Tužno. Mnogo tužno

  8. YuffieLeo, ja imam i originalnu policu za ovu biblioteku. Sto se ostalog tice žao mi je, pored roditelja nastavnici su takodje nasi vaspitači i oni koji nam pomažu da se gradimo.

    Dijica, onaj ko čita, kome je knjiga najbolji drug i više od toga obično onome ko ne čita tu svoju ljubav, obostranu ne ume da objasni, nažalost.

    Bubulina, pre dve godine se u Kragujevcu vodio pravi mali rat oko zatvaranja poslednje knjižare u gradu. Stiglo se dotle da su oni koji su branili nove tokove gradjane koji su tražili da imaju kjižaru optuženi da vode politički iskonstruisan proces protiv ovih prvih. I šta reći? Tako je i sa bibiliotekama. Fitnes centri i kladionice nam mnogo više trebaju…

    Zelena, ni jedna individua nije postala individuom tek tako, rodila se i porasla do individue sa stavom koja zna šta joj treba pa shodno tome i bira. Na sve nas je neko ili nešto uticalo. Nisu svi na fejsu i ja vec rekoh kad nesto pomenem to nije generalno nego kao pojava, mnogo saveta ima – potražite na internetu pa onda onda svi traže i oni koji imaju pristup i oni koji nemaju, to se posle prenosi. “Najčitaniji“ članci na mom blogu su oni do kojih preko Googla dolaze na upit – pismeni zadatak na temu…; glavni likovi u knjizi…; psihološki motiv… i slično.

    Odluke onih koji ih donose, kako si rekla, jesu apsurdne aš zato što ih donose oni koji samo sede i donose odluke, bez vaganja, bez prakse, dočepali se nekog mesta i može im se. Kakva zemlja takvi i donosioci odluka. A posledice nesagledive. U svim sferama.

    mmiljana, saglasna, i kad god prodjem pored knjižare “Geca Kon“ dodje mi da kukam naglas. Nekad su knjige spaljivane kao i svi jeretici, sad je progon dobio samo drugi oblik, lepo si rekla…

    Milfo, fala 🙂

    Ivana, sramotno je danas čitati…

  9. Što kaže Dijica, čitaoci se rađaju kao i pisci. Niko me čak nije učio ni da čitam, sama sam naučila i toliko mi je bilo zanimljivo da sam se zarazila još kao dete. Kada sam imala 6 godina odveli su me u biblioteku i išla sam svaki dan dok prvo nisam pročitala sve slikovnice, pa onda prešla na drugi red, sa „lakšim“ knjigama i tako red po red. Sve mi se plače kad pomislim da ne postoji način nekoga naterati da čita, ako neće. Ma ne naterati, nego ne možemo objasniti koliko je čitanje knjiga lep „sport“.

  10. Kako rekoh, mislim da nije problem u teranju nego u animiranju.

    Kako je moguće “naterati“ na neke druge stvari, valjda je moguće i na ovo…

  11. s

    Divno!!!!!!!!!
    „Hajde da odslusamo kisu u tisini.“ Citajuci ovo osetih neku toplinu u grudima….
    I da, ima mnoooogo onih koji nemaju nijednu knjigu, ali ima i onih, verovala ili ne, koji kupuju knjige sa onakvim koricama, koji se uklapaju uz boju garniture za sedenje ili sluze samo kao dekoracija, a doticna vlasnica knjiga pojma nema ni sta je kupila.Crkla ja dabogda, ako lazem.
    Slazem se stobom u svemu. Mislim da je pristup vrlo bitan, a ne samo ono MORAS. Ali malo je ucitelja, nastavnika, profesora, koji zaista nauce decu da zavole ono sto bi ustvari po nekom planu i programu morali da nauce.
    S ponosom mogu da kazem da sam svoju decu naucila da VOLE knjigu i da moj sin za rodjendan od mene uvek pozeli bas knjigu.
    Sada vracam film unazad i prosto ne mogu da se setim nekog profesora, koji je sa nama „osluskivao kisu“.Steta, bas steta!!!I zavidim ti, da znas!

  12. Znam da ih ima.

    Za tu kisu neba veze, sad cemo je slusati zajedno, umeti doziveti prepricano je isto vredno 🙂

  13. Čuvam „Lastavicu“ k’o oči u glavi…isto kao i izdanja ona crvena biblioteke „Reč i misao“…moje dete je odatle učilo prva slova. I smejalo se na „Magareće godine“ koje sam joj čitala dok nije umela sama, zajedno smo se smejale u stvari, i plakala kad je Jovanče morao da ostavi Lunju i ode u rat i…marnula mi „Romea i Juliju“ kad je bila četvrti razred i rondzala k’o matora…i ja sam bila ponosna.
    Čime će se neki ponositi? Što im deca čitaju „Skandal“?
    Rasplakaću se…onako…od muke.

  14. 🙂

    ja, bre, jos znam delove Magarecih godina napamet

  15. „Vreme teče, život je kratak, guska se peče, meni će batak.“ 😆

  16. Dule Dabić Hajduk 😉

  17. d

    Dok sam čitala post, knedla u grlu mi je sve više rasla . . .
    Uglavnom me tekstovi blogera ostave u ‘dvojakom’ stanju. Imam toliko da kažem, a teško mi je da to učinim u komentaru.
    Sada ću samo dodati da mislim da je tužno što toliko izbacuju međuratnu književnost da bi ‘ugurali’ dela savremene književnosti. Naravno, ravnoteža mora da postoji, ali ne treba ići u krajnost. Kao što se uglavnom dešava.
    Motivacija za čitanjem zavisi više činilaca. Delom se slažem sa Dijicom, da se čitaoci rađaju, ali mislim da su u pitanju i navike tj vaspitanje. Roditelji u velikoj meri utiču na naviku čitanja kod deteta, tako da je jako teško motivisati tinejdžera koji nijednu knjigu nije pročitao da se lati „Derviša i smrti“.

    Pohvale za tekst i sa moje strane . . . ostadoh nekako setna.

Ostavite komentar