Brendiranje

Što državno, što lično, niko nema pojma.

Uvek sam mislila da je ovaj svet čudo neviđeno, da je fascinantan, i da treba živeti, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što nikad ne znate šta vas čeka i šta vas sve u životu može iznenaditi.

I eto, ja nisam od onih koji misle da su stekli neko iskustvo i da više za njih nema iznenađenja, da su sve videli, iskreno, mene iznenađuje i osamnaest stepeni u novembru, a o nekim drugim nenormalnijim stvarima da ne govorim.

Nekad sam se iznenađivala kad je svaka (ama, baš svaka) novoestradnokomponovana pevačica izjavljivala da “ radi na novom projektu“. Projektu! Meni je projektovanje uvek nekako izgledalo kao dubokomisleno i onda sam se danima pitala koji je broj mozgova pomnožen sa dvocifrenim IQ bio potreban da smisli stih :“Rodiću ti sina, na tebe da liči“ – to mu se nekako podrazumeva, ili “Moj živote dal’ si živ?“ – ovo me posebno fasciniralo ali, opšte je poznato da su se pevačice sa svojim životima davno razmimoišle (kao da ih nikad nisu ni srele) i da su se preselile među zvezde.

Kog zvezdanog sistema – još mi je nepoznato. Ono što je najtragičnije je to da je ovakva jedna pesma postala hit što pokazuje da nam se mnogo ljudi razmimoišlo sa svojim životima i da ne znaju gde su im, a pevačica koja je peva je tako, verovali ili ne postala brend!!!

Ova me reč potpuno sluđuje kao što me je pre par godina sluđivala reč “fensi“. Jedva sam, jadna, ukapirala šta hoće da kažu kad je neko fensi, ali još nisam uspela da shvatim kako pojedini likovi mogu da budu proglašeni fensi facama.

Ali da se vratim na brendiranje svega mogućeg i postojećeg. Eto, dragi moji, ovde je i dobar, stari, ajvar postao brend. Dal’ se to jede il’ ne jede, nije mi poznato, uglavnom, sve dnevne novine su objavljivale, s ponosom, da ajvar više nije zimnica, nego brend, mada su se Slovenci setili toga mnogo pre nas.

Ne smem ni da računam koliko nam je godina trebalo da ukapiramo da možemo da ga ponudimo svetu, ali eto, dok ostatak sveta planira da osvoji kosmos mi otkrivamo kako imamo ajvar. Neće me čuditi da mu smislimo i novo ime, na primer AYWAR, tek da deluje kao da nije naš jer, mi generalno, ne verujemo u domaće stvari koliko god dobre bile. Mislim, može da bude dobro, ali mora inostrano da se zove da bi imalo prođu.

Ovde čim neko hoće da pokaže kako je uspešan i veliki da svom preduzeću takvo ime da ne možeš ni da pretpostaviš čime se bave. Tako sam skoro ostala bez vrlo bitne mi informacije, jer je u podugačkom nazivu jedne firme pisalo i KNOW – HOW za šta mi je službenica na 988 odmah rekla da ne postoji ili ja nisam umela da izgovorim. Odustadoh i ja tako da od brendiranja ovog imena nema ništa.

Ali, nije ovo ništa u odnosu na to koliko ljudi u ovom gradu pokušavaju od sebe da naprave brend.

Zamislite kafanski sto za kojim sedi pet žena i jedan muškarac. Mora da ga je zbunila tolika koncentracija žena za zamo jednim stolom tako da je “gospodin“ vrlo brzo počeo da vrti priču oko seksa uz mnogo samoreklamiranja sve vreme se ograđujući da samo priča (možete da mislite ali nemojte da se nadate!). Reklama je, inače, odlična priča praćena slikom za nešto što ne vredi i što samo sebe nikako nije uspelo da proda. I pošto smo počele da zevamo, a da bi nam dočarao kakav značaj seks ima u njegovom životu, to jest da mu je seks u stvari lični brend, on reče:

– Kad mi se jednog dana više ne bude dizao, odoh na neku planinu i gotovo!

O’ma sam poludela. Ja ću uvek misliti da i pamet može, ako već mora, da bude brend, pa stvarno nisam mogla da izdržim:

– Slušajte Vi, gospodine, mi ni sad ne znamo da li vam se diže ili ne diže, tako da, što se nas tiče, možete odmah da odete na planinu.

I to inače mislim za brendove. Ove ovdašnje. Nasilne.

Nego, nema nekih planina oko Beograda.

Pa se namnožili brendovi…