Curva

Direktorski automobil u staroj, celoj, Jugoslaviji. Nevažno koje marke, važno da ga ima u dužinu i širinu, da je crne ili teget boje, da ima četrvorocifrene table i da izazove ushićenje ulaskom ili izlaskom iz fabrike uz – Evo ga budža.

Šofer pomenutog automobila ga je pazio kao oči u glavi i rod rodjeni, jutrom bi otvarao vrata da kroz automobil dune promaja pa da mu voljeni direktor udje u svež vazduh, uveče ga usisavao, prao, briskao, u većini slučajeva vodio na spavanje u svoje dvorište gde bi celu noć dežurao kao na mrtvoj straži.

Obavezan detalj u direktorskom automobilu fabrike u kojoj sam radila je bila kristalna pepeljara. U stanju mirovanja, to jest, kad niko u autu ne puši stoji na instrument tabli. Kako se ko maši za upaljač i cigarete šofer mu dodaje pepeljaru. Ja, glupa kako me bog dao nikad nisam ukapirala čemu služe ugradjene pepeljare i doživljavala sam traume kad god mi pod nos podmetnu onu kristalnu. Voziš se, radiš kao držač pepeljare i sve vreme vodiš računa da je ne ispustiš i prebiješ sebi prste pošto je svaka kristalna pepeljara teška bar jedno kilo. Potpuno kretenski ali dobro, jedno od obeležja komunističkog života je bio i kristal, po mogućstvu ručno brušen. To kad dostigneš dostigao si vrhunac materijalnog života.

I ja tako jednom sa autom, šoferom i kristalnom pepeljarom dobijem zadatak da sačekam na aerodromu jednog stručnjaka stranca, sprovedem ga do hotela i objasnim mu šta i kako, to jest šta ga čeka sa nama.

Čuvah onu kristalnu pikslu do aerodroma i tamo zamolih onog šofera da aktiviramo u povratku fabričku, kako onom čoveku da objasnim šta će nam ta pepeljara u kolima. Jok, bre! Ni da čuje. Da mu gasi pikavce u fabrički ugradjenu pepeljaru, glavu bi mu otkinuo.

Stiže onaj čovek, pitasmo se za zdravlje, sedosmo u kola i zapalismo. Jedva mu obajsnih funkciju kristalne pepeljare – šoferu prosečnog srpskog direktora direktor može da se posere na glavu i to će da radi kad god mu se pruži prilika što šoferu uopšte ne smeta, smatra da mu je to u opisu radnog mesta ali ne sme nikako da ugasi pikavac u automobilskoj pepeljari jerbo se šofer srodio sa automobilom i to bi bilo isto kao da mu je pikavac nabio u oko.

Gleda me onaj čovek, nije mu jasno al’ ja bolje da mu objasnim ne umem.

Umesto autoputem vozimo se starim putem. Fabrike nikad nisu žalile kad kupuju automobile za direktore, naročito čuvena fabrika automobila u Kragujevcu čiji su se direktori uvek i pod obavezno vozili u automobilima strane proizvodnje tek da izreklamiraju kako oni koje proizvodimo ništa ne valjaju i nisu pouzdani za direktorska dupeta ali je uvek štedela na putarini.

Onom čoveku se odužilo, ja počeh da mu objašnjavam kako dolazak do rodnog mi grada podrazumeva i panoramsko razgledanje mile mi domovine koju šofer čistunac, svako malo, čim ugasimo cigarete djubri istresanjem kristalne pepeljare kroz prozor.

I to moradoh da objasnim sludjenom čoveku – nama se ovde jebe za sve što nije lično naše. Dobro, nisam baš tako rekla al’ nešto slično. Nešto kao – moje je moje, sve ostalo je ničije a mi brigu o ničijem ne vodimo.

Elem, vozimo se mi, cvili onaj čovek kakvi su nam putevi, sve kurva do kurve, objašnjavah da imamo autoputeve al’ da je šofer hteo da mu učini da uživa u panorami.

Kad progovori šofer – Jelte, kakve kurve taj pominje?

Ma ne pominje kurve, kažem ja, kod njih se krivina kaže kurva, smučilo mu se, što ne idosmo autoputem.

Ma, nemoj ti meni da pričaš, jebem li mu mamu žabarsku, još nije stig’o a već na kurve misli!

Je l’ to ima još kurvi, pita drug stranac već pomalo zelen u licu!

Je l’ ti kažem, nadovezuje se drug šofer, lepo ;uje da čovek pominje kurve.

Uzmuti mi se u glavi, ovaj priča o krivinama, ovaj o kurvama, ona kristalna pepeljara me nervira, dodje mi da je ispustim kroz prozor, drug stranac pita je l’ drug šofer nešto ljut.

Ljut, brate, pa njemu objasnim da je kod nas curva – kurva kao što je kod njih putana – kurva a da je kod nas njegova kurva u stvari krivina i da drug šofer, vozač direktora komuniste, kao i svaki šofer veliki patriota da čuva kurve kao nacionalno blago i ljuti se čovek kad hoće da ih arče stranci.

Čudna zemlja, kaže drug stranac…

Ma jok, kažem ja, sve redovno.

I nastavimo da se vozimo onim kurvama.