Da dignem sve četiri u vis

Probudih se jutros pa mi pade na pamet opet ono sa intervjuima – Šta prvo radite kad se probudite – porazmislih i primetih da prvo mislim. Znači naopako. Lepo sam čitala kako drugi ljudi prvo poljube mile i drage, piju kafu, trče, telefoniraju dečku, sve tako nešto pametno rade a ja mislim.

Stavila na papir i zalepila za frižider – promeniti redosled jutarnjeg ponašanja.

Setih se kako me Dijica podseti pre neki dan kako svi imaju mišljenje kao i dupe. Opet porazmislih – ne pokazujem svima dupe pa ne moram ni mišljenje.

Dopisah na frižideru – ne pokazuj svima mišljenje.

Pade mi na pamet, koja se ozbiljno zatrčala od rane zore, sveopšta srpska pojava – guranje nosa u tudja posla, tudj život, krevet, tanjir – pokušah to da uporedim sa mišljenjem i ovako još neprobudjenog tela sa mišljenjem koje naveliko radi jutarnju gimnastiku zaključih – guranje nosa prilično remeti život što nosiocu nosa što onih koje je omirisao i da mišljenje može da ima funkciju nosa samo ako ga pravilno ne usmeriš, to jest, ako ga ne obučeš lepo pre nego što ga pustiš da izadje napolje i pokaže se.

Opet dopisah – našminkaj mišljenje pre nego što ga pustiš medju ljude.

I onda sam rešila da porazmislim o čemu sve mislim. Umal’ ne padoh sa stolice šta sve pronadjoh u glavi. Pokušah da mantram – aj’ polako, aj’ lagano, ma jok, vidim ličim na onog mučenika što ima ambiciju da poboden do kolena u vodu golim rukama uhvati pastrmku – taman misli uhvatio jednu ona se izmigolji pa uleti druga i tako dok potok ne presuši.

Dopisah – pokušaj misli da spakuješ svaku u svoju pregradu pa otvaraj redom.

I onda mi na mišljenje pade Scarlett O’Hara, žena lepo gurala kroz život i sve misli ostavljala za sutra. Pametna. Ko je još uspeo da zaspi dok misli. A i da živi. Kako da misliš i da živiš, dok smisliš ode život.

Dopisah – gledaj od čega se živi, od razmišljanja se još niko ovajdio nije.

E, ali pade mi na pamet tragična misao – dok ja pravim raspored mišljenja – kad ću, šta ću i koliko ću, na to isto mišljenje koje hoću da sredim, mi sve vreme i u medjuvremenu padaju grip, kurs eura, neuhapšeni Mladić, sporazumi, Beli šengen, budžet, Papa, predsednik, rod pšenice, izbori, ljubimac koji priča sa nekim u snu, dogovori, odgovori, krediti, koridori, blogovanje… vidim teško će biti sa tim sredjivanjem, misli su mi iste kao prosečan dnevni časopis.

Ja bih najvolela da mogu da ne mislim pa da dignem sve četiri u vis, odbijam kolutove dima kroz sneni pogled, foliram da mislim, i uživam.

Al’ ne umem.

Moje mišljenje ima svoj poseban život, ja bih jedno ono vuče na drugu stranu, kako god pokušavam da  ga zauzdam ono nadje svoj put i izmigolji se. Svako vodi svoju politiku. Neusaglašenu. Nešto slično kao muškarac i polni organ mu. Svako ima svoj pravac, retko kad su usaglašeni pa žive lepo i srećno do kraja života. I uglavnom misle da su se sporazumeli.

Dopisah na frižideru – misli, brate, šta ćeš kad moraš.

I na kraju, uteših sebe da sam nekako u svom tom haosu sačinjenom od raznoraznih mišljenja uspela da se pozabavim time što ga guram uvek i svuda kad me niko ništa ne pita i koji će mi to djavo u životu što znači da ja

svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem!

Prošetah do frižidera da pročitam još jednom ono uputstvo za dizanje sve četiri u vis i gledanje u ono od čega se živi al’ pošto sam zapisivala u crticama tamo piše –

umij se, ne $%&&“# čim otvoriš oči

dupe

ne trči pred rudu

veliko spremanje

Scarlett O’Hara

jebi ga…

Nadam se da ću popodne, kad ga ponovo pogledam, znati šta sam htela sebi da kažem.

($%&&“# – najverovatnije da sam napisala – seri – al’ nisam sigurna)