Da se ne zaboravi

Povodom teksta o  Slobodanu Tomiću, studentu,  žrtvi slučaja ‘’Čiji si ti, mali’’, koji sam linkovala na Twitteru

A ako se dobro sećate studenti su, prošle godine,  svoja prava oko upisa na budžet morali da reše protestima i šetnjama i to je trajalo čitav oktobar i dobar deo novembra prošle godine. Ove godine je isto.

Da vas podsetim da su posle protesta,  sedmorica studenata  FNP-a koji su učestvovali u pregovorima sa narodnim poslanikom Jagodom Jorgom i predstavnicima skupštinskog Odbora za prosvetu, dobili obaveštenje da je protiv njih pokrenut prekršajni postupak zbog ’’neblagovremenog prijavljivanja nadležnim organima skupa u pokretu’’ kao ’’suorganizatori protestnog skupa studentata Fakulteta političkih nauka’’.

Od njih  sedmorice dvojica su dobila po još jednu prijavu zato što su tokom protestne šetnje predali sat poslanicima skupštine Srbije da bi ih podsetili  da ističe vreme za rešavanje pitanja upisa studenata u narednu  godinu. Nije mi poznato kako je nazvano ovo predavanje sata, kao kakvo delo je kvalifikovano – kao uvreda časti ili nešto drugo.  Podaci su im uzeti iz ličnih karti ostavljenih na ulazu a ne tokom legitimisanja, znači na kvarno.

U slučaju Miladina Kovačevića čitava stvar je dobila oblik neplaćenog kafanskog ceha ili bili smo, jeli, pili i bili pa je sad red i da platimo.

Samo, što mi koji ćemo učestvovati u ovom plaćanju nismo bili. Ni pili. A ni bili nikoga.  Ali, svaki kafanski račun mora da se plati, je l’ tako?! Nema kafane iz koje će vas pustiti a da ne platite ceh a Srbija će još i da časti!

Državna tajna Vlade da će sa milion dolara otkupiti slučaj Kovačević je tada procurela u javnost. Da bi ovo bila državna tajna Vlada bi morala da ima poseban, slobodan, budžet kojim može da plaća tudje gluposti a da to niko od gradjana Srbije ne zna. Ne znam ni zašto bi pokušaj izgladjivanja odnosa sa Amerikom bio državna tajna, ako se, kako oni kažu, radi samo o tome.

Vlada Srbije je, dakle, od Amerike, otkupila ovaj sudski slučaj da bi se ovom momku sudilo ovde.  Ako do toga dodje, sudjenje će proći sa ukorom – no, no, nije to lepo, nemoj to više da radiš. A onda će mu neko dodeliti orden. Neko od onih ko ga je već proglasio srpskim herojem. Pre svega toga dobio je ponudu za posao, kao primeran momak i uzor naraštajima koji dolaze.

Ovaj momak je inače proširio imidž Srbije po svetu da u njoj žive samo varvari, nešto slično što je već pre neku godinu radio Slobodan Milošević busajući se u grudi velikosrpstvom. Jer, nemojte da zaboravite da je ovaj američki student pobegao jer je tamo bio anatemisan kao Srbin a ne kao siledžija. Tako je rekao i napravio pun pogodak, ušetao je svim velikosrbima u sažaljiva srca.

Posle špekulacija da  nije uradio to zbog čega je pobegao, pa da jeste, pa šta ima veze jer onaj koga je patosirao i bacio u komu je samo jedan običan Jevrejin a jedan Jevrejin manje više nije ništa, došli smo do toga da to, ipak, jeste uradio. Jer da nije ne bi Vlada plaćala ono što ne mora a ni proglašavala ovaj sramni slučaj državnom tajnom.

Novinari su u to vreme bili na udaru jer su narodu obelodanili  ovu državnu tajnu. Polako ali sigurno išli smo ka onome što smo imali za vreme Miloševića i Tita – ne može da se piše kako jeste nego kako treba. Onda novinarstvo kao slobodnu profesiju možemo slobodno da ukinemo pa neka vesti pišu partijski poslušnici. I došli smo, pre par meseci.

Ako vama, moj narode nije muka od Vlade, gluposti, državnih tajni, meni jeste, odavno. Ovde se svačija mahinacija proglašava tajnom, sve što ima veze sa novcem je državna tajna. Setite se samo ugovora u vezi autoputa Horgoš – Požega i to je Velja Ilić proglašavao državnom tajnom. I Svetim pismom. Da se prekrsti čovek i levom i desnom.

Narod u ovoj zemlji samo služi da plaća tudje cehove. Cehove svoje nesposobne vlasti. To što su ovim plaćanjem želeli da poboljšaju zategnute odnose vam samo pokazuje kakav nam je rejting kad smo dozvolili da jedan student kome ova zemlja nije bila dobra za studiranje a koji se sad u njoj krije iza svih nas poremeti inače dobre diplomatske odnose. Po čemu je ovaj slučaj značajniji za sve nas od slučaja Kosovo ne mogu da provalim. Neka i ovo rešavaju mirnim, diplomatskim, putevima kojih imamo koliko hoćeš a o sposobnim diplomatskim pregovaračima koji idu po svetu i svadjaju se s kim stignu da ne govorim.  Ili neka procene koliko kod Amerikanaca košta Kosovo pa neka plate.

Pre dva dana sam pročitala kolika je plata ministra policije, imenom Dačić Ivica i ministra sa penkalom imenom Božidar Djelić što me i nije iznerviralo. Ali kad sam pročitala kolike su im dnevnice i koliko puta su putaovali psiha mi je ozbiljno bila ugrožena. Njihove dnevnice su od 50 do 100 eura, 50 valjda za zemlju, 100 za inostranstvo. Kad još objaviše gde su sve uspeli da se vuku po svetu dok država tone lepo izračunaš da je od njihovih dnevnica bar dvadesetoro studenata moglo da predje na budžet. Zamislite vi šta će jednom ministru koji putuje besplatno, besplatno jede, nema nikakav trošak, dnevno sto eura. Da bi valjda sekretarici mogao da kupi parfem. Istovremeno vas ubedjuju da ste vi sa 400 eura plate u ovoj zemlji bogati i da se ne čudite što se može desiti da na to bogatstvo plaćate porez.

I sad imamo slučaj ovog momka koji će propasti pre nego što je pokušao da uspe jer, eto, papirologija nije kako treba a on će štrajkovati gladju. Šta drugo da radi. Onda će, najverovatnije da počne sam sebi da seče prste pa će ga stručnjaci proglasiti labilnom osobom.

Država istovremeno trubi na sva usta, koliko god ih ima u vladi da oni vode  računa o svakom gradjaninu! Ravnopravno!

Onako kako vodi o studentima pa im šalje prekršajne prijave što su se uopšte usudili da se bore za svoja prava.

Kako vodi računa o Romima.

O bolesnoj deci koja ne mogu da se operišu u inostranstvu jer država nema para.

O ratnim vojnim invalidima iz ratova koje Srbija nije vodila a kojima nisu isplaćene dnevnice pa štrajkuju gladju.

O radnicima fabrika koje su prodali.

O svima onima za koje nikako nema para. Siromašna je država.

Onako kako su za vakcinaciju protiv gripa prioritetni poslanici a ja nikako da odgonetnem zbog čega.

Ako vam nije jasno o čemu se ovde radi odgovor je vrlo prost:

sve ugrožene socijalne grupe su socijalni slučajevi a država nije socijala ustanova.

Slučaj Miladina Kovačevića spada pod troškove reprezentacije.

Slučaj Dačić spada pod hrnočnu srpsku sekiraciju da se ‘’ne upusti’’ pa da se sekiramo koje ga brige more ako primetimo da je oslabio neko kilo. A i imidž zemlje je u pitanju, mora čovek da se isprsi ako reši da pozove glavnog u Interpolu na piće, šta je u tom slučaju 100 eura.

Postajem zla!