Home / Mahlat na sto načina / Guska u magli

Guska u magli

Ja, bre, živeh u jednoj evropskoj metropoli i ni jednom se ne izgubih.

U Beogradu se izgubih drugi put. I ko zna kolio ću puta još da se izgubim sve dok milom mužu ne postane sumnjivo pa donese odluku da me prati i radi mi kao navigator.

Prvo pao mrak a sa mrakom i magla. Ovih dana je tako, taman svane ono već pada mrak.  Pokušala da pitam gde je ulica koja mi treba i kakve sam sreće troje nije iz tog kraja, lutaju kao ja. Četvrti me pitao kako se ta ulica zvala ranije. Otkud znam! Garantovano po nekom oslobodiocu samo ne znam po kom i iz kog rata. Onda sam našla ulicu u kojoj mi je trebao broj 45. Krenula od 19-tog, stigla do 33-ćeg i odmah posle njega je bio 74-ti. Odma me obuzela histerija, em fale brojevi em su na istoj strani i parni i neparni. Opet zaustavih nekog čoveka on poče da mi objašnjava kako je tu nešto bilo, pa nije bilo, pa niklo novo, pa niko ne zna kako je niklo, samo sam ga zaobišla. I onda sam se muvala okolo, skretala, vraćala se, pa se opet vraćala i na kraju pojma nisam imala gde sam.

Pozvala ljubimca i on odma’ počeo da arlauče, nije me ni saslušao. Onda sam morala da referišm kog djavola tražim u tom kraju i kako ne znam gde sam. Pa sam dobila napad da tresnem slušalicu što sa mobilnim ne možeš nikako. Isključila se i mudro pušila u mrklom mraku, obavijena maglom, kao da se smirim. Umesto da se smirim počela da me hvata panika. Opet pozvala ljubimca koji se opet drao i rek’o mi da uzmem taksi.

Taksija, normalno, ni od korova. I onda ugledam druga čiku milicajca pa se prisetim kako su mi kao maloj govorili da se obratim prvom čiki u plavom ako se izgubim. Krenem prema njemu sve vežbajući – ja sam Mahlat, od muža tog i tog, adresa mi je ta i ta, vodi me kući ka’te molim. Pridjem i  kažem deseto – kaži brate gde je ovde ulica iz koje uletoh u ovu zonu sumraka. On, na moju radost, nema pojma. Reče mi da je iz Velike Plane. Pa šta ćeš ovde, bog te ubio?! Čuva ulicu, tako nešto, al’ kako se ta ulica zove, nema pojma.

I onda nalete taksi.

Ono što sam tražila nisam našla. Ljubimac me preslišavao tri puta, sve unakrst ne bi li me uhvatio u laži. Ja malo razmišljala da l’ da se zarozam i izvatam ga na suze al’ suze izdajice ni jedna nije htela da kapne ko u inat.

Danas ja u centru i ugledam tablu – ulica ta i ta. Ispod tri naziva kako se zvala od koje do koje godine, sve zavisno od političkih prilika i toga kome se trebalo uvlačiti u dupe. Zevala u onu tablu kao u retku prirodnu pojavu. Nije ni čudo što niko živi ne zna kroz koju  ulicu prolazi a boga mi ni u kojoj živi.

I večeras, taman kad sam počela da se vraćam u normalu i tešim sebe da nisam baš tolika guska nego da je društveno politička situacija takva, telefon. Po ko zna koji put sam slučajni uzorak, potencijalni dobitnik nečega, čega reći će mi na kraju ako odgovorim na tri laka pitanja. I taman kad sam pomislila koju oblast da biram, istoriju ili geografiju, u kojoj da briljiram, ona mi izredja pitanja – kako se zovem, koje sam godište i da li sam udata. Sve sam znala i dobila sam magnet za vodu koji će mi uručiti na svečanoj večeri u restoranu koji se nalazi u ulici toj i toj, koja se ranije zvala drugačije, da se ne zbunim.

I tako mi je pao mrak na oči.

Jelte, koliko traje predavanje koje ću morati da odslušam i da li je meni svečane večere evoluirao od bečke šnicle bar u običan ćevap, sunce li vam, neću bre magnet, ni dormeo jastuk, ni plac u Dominikanskoj republici, ništa! Ponajmanje neću da tražim ulicu koja se nekad zvala onako kako se danas ne zove!

Hoću da živim normalno, da mi se ulice zovu Maršala Tita, Bulevar AVNOJ-a, Moše Pijade, Sedam sekreara SKOJ-a , tako nekako. I neću ništa besplatno zato što neću nikome da budem besplatna reklama. Ko hoće da ga reklamiram ima da plati. Ljubimac me belo posmatrao i konstatovao da nije imao pojma kakav sam dilvljak i da mu nije jasno šta su mi krivi ovi što magnetišu vodu.

I tako sam ja konstatovala da neke stvari neće evoluirati nikada al’ da ja vrlo lako evoluiram od guske u divljaka. Neosetno. U roku od nekol’ko sati.

Pročitajte i

„Kakve su ti misli, takav ti je život“

Sreća nije planina na koju se popneš, pobodeš zastavu i gotovo. Sreću čine trenuci. I ako u trenutku, ili danima, ili mesecima, nema ničega zbog čega ste pomislili – jao, kakva sreća – to iopšte ne znači da ste nesrećni.I ako je tačno ovo gore o mislima, a ja sam sigurna da nije, ali hajde, ako jeste, razboleće vas više potraga za srećom, pritisak da budete srećni, nego to što se danas nije desilo ništa zbog čega biste pomislili – jao, evo je sreća, izvolte, sedi, raskomoti se!

18 komentara

  1. Znaci ja kad se izgubim u Beogradu da te ne zovem :mrgreen:
    al’ znam za jedan drugi grad 😉
    Pitam se kako se zove moja ulica u kojoj sam zivela do devedesete… 😯
    ali posto vidim da na tabli stoji po nekoliko naziva , odma’ mi lakse :mrgreen:

  2. Mene bolje da ne zoveš 😆

    možeš samo da se pomoliš pa da ukapiraš kako se sad zove

  3. Što se tvog novog lutanja tiče, bolje da komentarišem, ali znaš već… ne verujem ti ni slovce.
    Ovi što magnetišu vodu ti zaista nisu ništa krivi, saglasan sam sa ljubimcem. Štaviše, nekada davno, kao student, u prošlom životu čini mi se, i ja sam po ulicama Beograda „anketirao“ prolaznike za račun jedne od tih „kompanija“. Po anketiranom prolazniku plaćali su 1DEM. 2o prolaznika, 20 maraka. Na sajmu automobila navatam ih i po sto komada. Jeste da posle tim ljudima ovi „moji“ malko dosađuju, ali nije to baš toliko strašno, nemoj da si na kraj srca. Bar si pomogla nekom sirotanu (svejedno da li je student ili samo nema od čega drugog da živi) da pregura jedan dan više.
    A ovo sa ulicama… nekad se stvarno znalo. Dođeš u koji bilo grad i znaš da je glavna ulica „Maršala Tita“, prva raskrsnica – „Moše Pijade“, a paralelna – AVNOJ-eva. Ako tražiš neku „Nišku“, „Borsku“ ili slično – uzmi odma taxi. Ali, pregazilo nas vreme.
    Nego sačekaj malo da se konsoliduju gradski oci (da navataju kvorum u gradskim skupštinama), uskoro će sve ulice koje su se zvale po Titu, zvati po patrijarhu i biće opet jednostavno za snalaženje.

  4. More, ti da mi ne dižeš uzbunu ovde i ne solidarišeš se sa ljubimcem 😛

    a ovi više ne presreću a ulici nego zovu telefonom i sve ne mogu da ukapiram zašto me turističke agencije obraduju dormeo jastukom 😯 je l’ to znači da po hotelima nema jastuka pa moram da nosim, sve, bre, naopako

    a što se ulica tiče, najbolje bi bilo da odmah daju nekoj i ime novopostavljenog patrijarha da se odma uvučemo bogu u dupe i da završimo stvar, valjda će nas onda pogleda 😆

  5. More, ti da mi ne dižeš uzbunu ovde

    ljubimac sve noćOM čita šta sam ja danjOM pisala, si normalan, bre :mrgreen:

  6. Da nije taj taksi sto naleteo Sumaherova formula??? 😛
    Izvini, ali ja moram da predlozim ljubimcu da ti ugradi GPRS inace ce da odlepi.
    Kriva sam i ja, priznajem, obecala sam ti upoznavanje s gradom sve do Ljiga, al’ jebiga, ne postizavam.

  7. Moze obuka al’ na drugu stranu, malo sam alergicna na to prema Ljigu, nadji druge kafane 😉

  8. s

    Ne smem nista da napisem,. jer ljubimac nocom cita…
    Cuj nju…mrak , magla..aha,aha…

  9. kad će dođeš malo ovde? Ovde nema šanse da se izgubiš? Mada… 🙂

  10. Sandra, ovde magla, kunem se, jutrom i tako, obnoc :mrgreen:

    Ivana, tu kad dodjem izgubicu se namerno da vidim sta ce da bude 😉

  11. Pa sto se nisi javila ja sam u broju 45 :mrgreen:
    E, i ja pCujem redovno sve te sto menjaju nazive ulica, stvarno vise ne znam u koju ulicu idem iz koje sam izasla, kako se zvala…ne razumem te fore, al` nikako 👿

  12. S

    Dobro se nisi onomad izgubila, pa ljubimac da nas katapultira na mesec! :mrgreen:

  13. Pre nekoliko godina na ulici me zaustavio čovek, iz drugog grada, da pita za neku ulicu, rekli mu tu je negde. Ja mu kažem „ma jok, ja tu živim, znao bih“. Sutradan, raskrsnica levo, semafor desno, vidim tablu sa nazivom te ulice, ipak u komšiluku. Odlučim ja da obratim pažnju, naučim bar uličice iz kraja, i sav ponosan na sebe, doživim godinu dana kasnije istu situaciju. Shvatim onda da su u medjuvremenu bili lokalni izbori, nova vlast, nova stranka, novi heroji, nova imena ulica.
    Ne vredi, to je kao da vam treba dva meseca da dobro spremite ispit, a profesor menja plan i program na mesec dana!

  14. Bila sam na sajmu namestaja.
    Bog i mene ubio sto stadoh na Cepterovom standu.
    Uze mi cica podatke i broj telefona, iako mu rekoh da sam daleko od Beograda, da na prezentaciju ne mogu da dodjem, i da nemam 1400 eura da kupim usisivac.
    On mi vrlo pristojno rece „razmislite“
    Ma vazi, hocu, sve ima da smisljam gde da ukradem tolike pare pa da se i ja **rcim sa besnim usisivacem.
    Od tada me covek zvao par puta.
    Prvo me nagrdio sto sam dala mobilni, znam li ja da im ne placaju troskove telefoniranja i bla, bla, a onda mi taj isti usisivac sa sve peglom, parocistacem i ko zna cim jos u zlatnoj boji nudio za 600 eura.
    Kako da budem pristojna i da mu kazem da nemam bre ni 600????

Ostavite komentar