Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Porodica je osnovna ćelija društva…
… bar su mene tako učili u školi. E, u poslednje vreme možemo da vidimo da je ta ćelija trula i da je metatazirala. Kad dodje do metastaze obično više nema nade…
Čitala sam nedavno da je sud u Australiji jednoj dvanaestogodišnjoj devojčici dozvolio da promeni pol. Dakle, taj sud je procenio da je ta devojčica na pragu puberteta kad se svi seksualno i polno traže apsolutno svesna da je rodjena u pogrešnom telu i odborio joj je tu operaciju.
Juče čitam da je jedan osmogodišnjak ušao u pripremne faze za promenu pola.
Je l’ vam ovo strašno? Meni nije. Medicina dozvoljava da se dese takve stvari – roditi se u pogrešnom telu pa ja nemam prava da osporavam takve stvari a ni da imam moralne dileme.
Meni je mnogo strašnija jedna druga stvar.
Poslednjih godina smo suočeni sa sadističkim igrama četrnaestogodišnjaka. E, pa strašno mi je što te njihove ’’igre’’ prolaze samo sa ukorom – no, no, nemoj nikad više! Njihove žrtve koje su bile primoravane na sve i svašta do toga da pasu travu su postale duple žrtve, to jest i žrtve našeg sistema i zakona. Njihovi mučitelji prolaze sa ukorom a njima ostaje da se vidjaju sa psiholozima na neodredjeno vreme. Najverovatnije da nikada više neće imati onaj sjaj u oku… Ne smem ni da pomislim kako će vući teret onoga što im se desilo…
A ovim sadistima u dečijem obliku se prašta. Zbog maloletnosti, nedoraslosti, neshvatanja šta su uradili i ludih godina. Niti mogu niti hoću da verujem da jedno dete koje ima 14 godina ne shvata šta je uradilo, šta se sme, šta ne. I da sad neko njihovo kajanje ima smisla jer nema nikakvog. To je ono – naš zakon dozvoljava da deca od 14, 15, 16 godina nemaju razum, nemaju pojma, mala su. Kad su mala neka se igraju u pesku. Prosto.
Zbog ovakvog odnosa društva prema njima oni će izrasti u još nerazumnije ljude, još veće sadiste i biće još ludji nego što su sad. Najverovatnije da nikada neće osetiti ukus trave jer ljudi ne pasu.
Mame i tate ih brane uvek isto – prvo ne veruju da bi to njihovo zlato, koje uopšte ne poznaju uradilo, onda pravdaju lošim društvom, time da ih je neko terao, strahom da će biti izopšteni iz društva, na mali miloion načina samo da skinu krtivicu sa svog deteta. Da zatvore oči. Lakše je. Jer, jadni rodtielji imaju toliko muka i problema pa još trebaju da se b ave sopstvenom decom. Ma hajde! To ulica mnogo bolje odradi. Oni su ih rodili valjda je to dosta.
Iskreno se nadam da će njihova deca kad požele još jednom nekoga da nateraju da pase travu naterati upravo njih. Bolje ne zaslužuju.
Najlakša stvar na svetu je vaspitati svoje dete. Samo za to je potrebna ljubav. Neko više voli da gradi kuće. Neko voli da gradi karijeru. Ispada da je to nespojivo sa roditeljstvom. Izgraditi čoveka je valjda posao koji se ne isplati… ko bi znao…
Jednom me moja ćerka pitala kako to da joj nikada nisam ništa zabranila… Nema potrebe, odgovorila sam, ako se desi nešto što ne treba onda ćemo možda da pričamo o zabranama, kaznama i ostalom.
A šta to ne treba da se desi? – pitala je ona.
Ostavila sam je bez odgovora. Rekla sam joj da sama razmisli. Godinama razgovaramo, analiziramo, merimo, ako treba posle svih tih razgovora da joj napravim spisak šta se sme a šta ne onda sam gubila vreme.
Stvarno joj nikada ništa nisam zabranila.
Dokazala mi je da nisam izgubila ni jedan jedini trenutak.
I ništa nisam propustila zbog toga, za sve sam imala vremena.
Jer, kako rekoh lako je biti roditelj. I predivno.
Ne radjaju se deca radi reda.
Ulepsala si mi ovo jutro ovim prelepim tekstom. Hvala ti.
Komentarisacu samo jedno: nikada necu moci da shvatim kako neko moze vise paznje da daje karijeri, gradnji objekata i slicnim radnjama, a da su mu deca u nekom drugom planu. Smatram to i previse sebicnim.
Sta god da mi bilo ko napise na ovo, opet mi nece biti jasno..
„Jer, kako rekoh lako je biti roditelj. I predivno.“
Fantasticno lako i fantasticno predivno, naravno pod uslovom da ih nemas zato sto je to tako trebalo.
Decu treba marinariti u ljubavi. Samo to je dovoljno. Odličan tekst. O “mladim“ sadistima ne smem ni da počnem. Ujedam po tom pitanju
Deda, postoji nebrojeno mnogo članaka, analiza i statistika – da li izabrati decu ili karijeru, i svi do jednog se obraćaju ženama, muškarcima nikada što vodi ka tome da su deca ženska briga od radjanja pa do izvodjenja na put i pritajeno aludira na to da žena ne može imati i decu i karijeru što je nevidjena glupost a sve to opet vodi ka temama o ravnopravnosti itd.
Uporediti decu i karijeru i postaviti pitanje a šta izabrati ili šta je važnije je toliko suludo, neuporedivo, da ne znam šta o tome još treba reći. U životu je sve važno i deca, i karijera, apsolutno sve, ali sve ima svoje mesto i postavljati pitanje šta izabrati i šta je važnije nameće da žene, konkretno, mogu biti ili majke ili poslovno uspešne žene. Ponižavajuće! I mnoge se u tome ne snalaze.
Ovo se nikada nije podmetalo muškarcima a njihova uloga u vaspitanju deteta je ista i značajna koliko i uloga majki. Ali, sasvim je logično da otac, jelte, zaradjuje, vidja decu samo kad spavaju i da mamama služi kao vaspitna metoda – videćemo šta će ti otac reći na ovo, videćeš ti svoga boga kad ti otac dodje kući, itd. Dete možda i čeka da vidi ali se retko sreću.
Elektra, kad ne rodiš zato što je trebalo nego zato što želiš i preuzmeš odgovornost za razvoj svog deteta, ništa lakše. Oni koji očekuju da deca sama rastu, vaspitavaju se i spoznaju svet i sve u njemu ne treba posle da budu iznenadjeni.
Ivana, marinirati ljubavlju ali ne onom koja se samo izjavljuje – obožavam svoje dete, sve bih učinio za svoje dete, oko bih dao za svoje dete…
Komlpeksna tema…nisam roditelj i nisam kompetentna, posmatram neke druge roditelje, pricaju mi i vidim sta rade sa svojom decom. Jedino mi rekose svi odreda, da svaki roditelj misli da radi najbolje za svoje dete, ma koliko mi sa strane mislili da je to pogresno, nemamo prava da bilo kome sudimo.
Mene porazavaju mnoge stvari, ali ko sam ja da kazem nekom roditelju da nije dobar.
Ljubav nije dovoljna cak ni ovde, postoji drustvo koje vaspitava i roditeljska ljubav u nekom periodu postane podrazumevajuca i nebitna…do opet nekog trenutka.
Apsolutno se slazem sa tobom! Kao sto smo nedavno Ti i ja komentarisale, kada se kaznjavaju maloletnici za izvrsene delikte, treba kazniti i njihove roditelje. Ono sto sam propustila tada da kazem: kada se mladi ljudi hvale zbog svojih uspeha, zna se da iza njih bezuslovno stoje roditelji koji ih bezuslovno vole, razumeju i podrzavaju. Osecam da nam fali neka vrsta sveopste akcije „osvescivanja“ uspavanih roditelja sa nekakvom vrstom poruke tipa “ ja sam roditelj koji ume da slusa svoje dete! ja sam roditelj koji razgovara sa svojim detetom!“ Da sam „neki faktor“ u NVOima ili vladinim institucijama, trazila bih podrsku za takvu vrstu akcije. RAzbudimo uspavane roditelje, kojima deca odrastaju kao tudjinci!
Zelena, u pravu si, svaki roditelj misli da radi najbolje za svoje dete, čak i onaj koji se trudi da mu dete bude najbolje obučeno, da ima najbolji mobilni telefon i koji svoje vreme kompenzuje skupim poklonima. Nigde, ni jednom rečju nisam osudila roditeljske metode već samo to da je neposvećivanje detetu alarmantna pojava.
I imaš parva da kažeš nekom roditelju ne da nije dobar nego da greši.
Roditeljska ljubav je uvek podrazumevajuća ali i osnovna, roditelji postavljaju temelje. Ili ih ne postavljaju jer nemaju vremena. O tome govorim.
mmiljana, postoji ona čuvena rečenica o poverenju na relaciji roditelj dete koja glasi – Meni sve možeeš da kažeš čak i ako ubiješ nekoga, ja ću reći da sam ja. Neko ovo shvati kako treba, neko bukvalno.
Osvešćavanje roditelja… teško, radilo se na tome da njihova deca ne budu njihova briga, mnogo se trubi o tome šta je društvo uradilo… ja sam ga rodio a šta mu je ovo društvo pružilo… jednostavno nisam dovoljno pametna za analiziranje ovakvih stvari.
Razbudimo ih, samo kako?
Deca su jedino u šta se ne meri ulaganje.