Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
U vezi slučaja momka iz Kuršumlije koga je otac isterao iz kuće kada je saznao da je gay, odrekao ga se i rešio da ne slavi krsnu slavu… Odnosno u vezi komentara licemerne Srbije koja ga zdušno podržava a njegovog oca proglašava đubretom, sramotom za ljudski rod i slično. A i u vezi medija.
Na početku, sećate li se koliko Srba (statistički) misle da je homoseksualizam bolest, pu, pu, daleko bilo i da je ta bolest stigla iz mrske nam Amerike, inače toga do bombardovanja nije bilo…
Na početku, takođe, ako je neko zaboravio, moj stav o gay osobama se zna – osobe su. Ende.
Ta osoba, ili – te osobe su oni koji pred održavanje Parade ponosa, svaki put, moraju da čitaju tekstove kojima se mediji iživljavaju nad neukom Srbijom, i moraju da pročitaju šta svaki nacionalista, patriota, velikiSrbin, ili kako se to zove, to kad je rođeno ispravno, misli o toj „pojavi“. Sećate se one gospođe u bundi koja je rekla da „pedera ne bi ni rukavicom dodirnula“.
Moraju da čitaju šta misle popa i popina svastika, odnosno iz njihovih usta šta misli bog, iako danas vidimo da bog baš i nije mislio kad je stvarao čoveka i da mu se čovek omakao, za razliku od svih ostalih životinja. Zakazala bogu kreativnost.
Na kraju, moraju da čitaju šta misle drugovi vodiči u bolju budućnost koja je tu iza ćoška, pa da čuju kako drug Đilas neće da se maje s njima, važniji mu Beograd, kao da gay osobe ruše Beograd, Dačića kako njegovih 100.000 policajaca „grada Čikaga“ ne mogu da odbrane šačicu koga god, Tomu Nikolića kako neće da priča o bolesnim ljudima (pred poslednje izbore), Palmu kako bi skočio iz aviona kad bi pored njega seo peder, jebote, pošto ljudima na čelu to piše.
(Što mi se ne desi na sedištu pored, samo da kažem – ja sam peder iako ne izgledam, skači!)
A sada, drugovi i drugarice – u licemernoj Srbiji je roditelje sramota od sveta što im je sin gay, isteraju ga iz kuće da ceo svet zna da oni nisu odgovorni za to. U toj istoj Srbiji, roditelji nekih ubica, huligana, silovatelja, dignu nebo i zemlju da dokažu (lažući) da njihov sin – ili nije to uradio, ili jeste ali slučajno, omaklo mu se, ili ne bi da nije upao u loše društvo… U Srbiji roditelji posećuju svoju decu ubice u zatvoru, ovi drugi bi da im se deca nisu ni rodila.
Ne znam šta je teže oprostiti.
Nego, u Srbiji generacije i generacije roditelja (sa časnim izuzecima) svoju decu vaspitavaju sa – dok moj ‘leb jedeš ima da bude kako ja kažem! U prevodu – ima da se oblačiš kako ja hoću, da jedeš šta ja hoću, da se družiš sa kim ja hoću, da se zabavljaš sa kim ja hoću, da biraš ili mi ili on/ona koga voliš, nekom drugom, neuporedivom ljubavlju, da se oženiš/udaš kad ja hoću i za koga ti ja izaberem, ima da me poštuješ, ima da te lešim, ima ovo, ima ono, zaključno sa – ja sam te rodio, ja ću i da ti sudim!
Generacije i generacije roditelja nisu ukapirale zašto su rodile decu, da su njihova deca bića koja imaju mozak da sama upravljaju svojim životima i da imaju prava na život kakav izaberu, šta god to bilo.
Generacijama roditelja je važnije šta će reći svet od njihovog deteta. Jer svet… to je jedna neartikulisana masa kojoj ne smeš da nagaziš na žulj, isto tako licemerna, sve moralan do moralnog kad izađu iz kuće… A ne znaju gde se zakopčavaju.
Generacije roditelja vaspitavaju decu sa – radi kako ja kažem – osvetlaj mi obraz! Izvini, čiji obraz, i zašto ga sam nisi osvetljavao?! Mogu li ja da imam svoj obraz? I kako da mislim na svoj obraz ako moram da mislim samo na tvoj? Gde je moj život koji si mi podario?!
Nije ovo jedini razlog zbog čega jedan smeran, bogougodan, Srbin, dobar komšija, pitomog izgleda lica, istera svoje dete iz kuće. Isteruju, recimo, devojke koje su ostale u drugom stanju, neće kopile za unuče, zbog onog sveta…
Zato me, drugovi i drugarice, iritira pisanje o „ovom slučaju“ zato što je licemerno. Čudi me da još niko iz neke desničarske organizacija još nije dao svoje viđenje i rekao za „tatu“ – bravo Srbine, tako se radi sa izrodima! Pu!
Nego (ovaj deo je za vas koji me čitate odavno), sećate se onih mojih postova Il’ Mahlat il’ ‘ladna Morava i sličnih?
I danas, posle pet godina našeg braka, moj muž nema roditelje, rodbinu, stare porodične prijatelje, kumove, nikoga! Jer je odlučio da ima mene. Roditelji koji nisu iz Kuršumlije nego iz Beograda gde se ovakve stvari kao ne dešavaju, to emancipovano, fakultetski obrazovano, mislim da popizdiš, tata doktor nauka, grejao guzicom stolicu i sad sa tim doktoratom zagorčava život kome stigne, lobirali, lobirali, i uspeli ceo svet da ubede da je moj muž bolestan kad je oženio mene. Oči mi nisu videli a ponajmanje ono o čemu pričaju da su videli, sa kim i u kojoj pozi.
Pet godina mog muža niko od rodbine nije pozvao da vidi kako je, da li je živ? Niko! Ni kad mu je pre pola godine umrla majka sa kojom se pre toga ni telefonom nije čuo godinu i po dana.
Neoprostivi greh mog muža je što je oženio ženu stariju od sebe,“ ceo svet mu se smeje a rodbina u oči ne sme nikoga da pogleda“, na čelu sa tatom.
Da li mislite da je mom mužu lakše nego ovom momku iz Kuršumlije? Nije, obojica su odbačeni zato što su rešili da žive svoj, a ne tuđ život. Toga ima na sve strane.
Radi li se na tome? Ne!
Radi se na suprotnom, na trovanju.
Zato neki roditelji posećuju svoju decu ubice u zatvorima, ubiti je tako ljudski, desi se u afektu. Vole ih, bez obzira na sve.
Živeti svoj život, to je u Srbiji neprihvatljivo, kakav tvoj život dok moj hleb jedeš, gde ti je bila pamet, na šta si mislio, gajim te od „kilo mesa“, sve sam žrtvovao zbog tebe, to mi je hvala…
Pu!
Htedoh reći – zbog svega što sam napisala, slučaj momka iz Kuršumlije i mog muža, i stotine takvih slučajeva, su samo roditeljske presude, pomenuh gore – ja sam te rodio, ja ću i da ti sudim!
Čemu čuđenje? Licemerno je…
Tu sam, cutim..
Takvom roditelju je teško oprostiti, tj. neoprostivo je…
E, moja Mahlat, to ti je to! Nažalost. Samo, da ne bude zabune, i ovi što su im deca nekog ubila, kako god da se to desilo, treba da ih posećuju u zatvoru. Znam „doktore nauka“ koji svoju decu u zatvoru nisu posećivali. Sramota ih, i posle zatvora nisu hteli da ih prime u kuću. To će kao da im pomogne da se poprave. Sve je za ljude, pa i zatvor, pa i da budu gej. S tim što ovaj u zatvoru treba da se prevaspita, a gej treba da prevaspita roditelje.
Ma. goni, bre, tu rodbinu! Za koj’ će vam moj takve ništarije?
Pronalazim sebe medju tvojim tezama i dodje mi da kukam na sav glas… Isti problem ja imam vec 6 godina i zivim sa tim… I zalosno je sto to postoji. Zao mi je svega,i tvog muza i tog decka i svih ljudi sa takvim problemima. Ali kako vreme prolazi,ti postajes otporniji na sve to,naucis da zivis normalno sa tim i potines svu negativu koju osecas u vezi toga. Trudio sam se da zaboravim na sve,ali eto citam tvoj post i naviru mi suze,jer se seosecam sa njima. Nisam gay,nisam homofob,nisam kriminalac,ali eto rodjen sam u konzervativnoj porodici… I pitam se zasto je svet toliko licemeran i okrutan? Zasto?
Moja devojka želi da bude umetnik. Ali njeni roditelji imaju toliko toga protiv da su joj nametnuli da upiše neki fakultet „posle koga će moći da ima redovan posao“, gunđaju joj kad izlazi i ostaje do kasno, isteruju je iz kuće s vremena na vreme i posle joj traže da se vrati. Mislim, ja to uopšte ne razumem. Gde je tu onaj roditeljski instinkt koji imaju sve životinje. Moje mačka živi sa dvoje dece već 5 godina kod nas i dalje se stara i brine o njima. U pravu si bila kad si rekla da je bog napravio grešku i stvorio čoveka (iako nisam vernik).
To nisu roditelji.Ni rodbina..Nebitni su. Suze su mi same krenule. Majka sam i otkad sam rodila decu, i svu ostalu decu gledam tim istim majcinskim ocima jer su oni svojima ono sto su moji meni. Sve.
Nemam običaj da komentarišem iako puno toga pratim i čitam ali me je ova vest potresla i osećam potrebu da kažem nešto. Ići protiv dece je nešto najstrašnije. Šta god da urade mi moramo biti sa njima.
Kome ti ne valjaš, ne valja ni on tebi. Uklaviriš i nastaviš svojim putem.
Otvorila sam ovu stranu da procitam clanak i pustih „Imagine“ iz gornjeg desnog ugla da svira dok citam. I rasplakah se samo tako… Nazalost, znam kako izgleda princip „dok si pod mojim krovom“ i znam kakva se cena placa to, kakvi emotivni oziljci ostaju za ceo zivot zbog nepromisljenih ljudi koji zbog toga sto su nas rodili misle da imaju pravo i da odredjuju sta cemo, kad, kako i s kim raditi u zivotu. I sve to sa devizom „ja sam ti roditelj, ja ti zelim najbolje“. Pa kako roditelj moze zeleti detetu najbolje, a onda mu (odlican odabir termina!) presuditi i prekinuti komunikaciju s njim?
I obicno ne postoji mogucnost izbora, niti uputstvo kako objasniti roditelju da se sumanuto ponasa, kontradiktorno sa samom sustinom bezrezervne roditeljske ljubavi. Niti se moze objasniti sebi da su roditelji postali ljudi ciji ponasanje strahovito boli i sa kojima je bolje nemati kontakt jerse njihovi postupci vode stavom „ja sam se za tebe zrtvovao jer sam te rodio i hranio, sad to plati potpunim pokoravanjem mojim idejama za tvoj zivot“.
Bas mi je zao zbog ovog decka, zbog tvog muza… Nemam nista pametno da kazem, sem da se neizostavno slozim sa prethodnim komentarima.
Nemam dece jos uvek, ali mislim da sam na najtezi nacin naucila koliko vredi roditeljska podrska, makar i precutna i nadam se da
A šta da dodam…
Vaša deca nisu vaša deca.
Oni su sinovi i kćeri života
koji žudi za sobom.
Oni postižu, ali ne preko vas.
I mada su sa vama, oni vam ne pripadaju.
Dajte im ljubav, ali ne vaše misli,
jer oni imaju svoje vlastite.
Možete udomiti njihova tela,
ali ne i njihove duše,
jer one borave u kući sutrašnjice do
koje vi ne možete čak ni u snovima.
Možete se truditi da budete kao oni,
ali ne tražite da oni budu kao vi,
jer život ne ide unazad, niti stoji.
Vi ste lukovi sa kojih se vaša deca,
kao žive strele, bacaju u budućnost.
Strelac vidi znak na stazi večnosti,
i on vas savija svojom moći,
da bi njegova strela otišla daleko i brzo.
Neka vaše savijanje u strelčevoj
ruci bude radost;
jer mada on voli strelu koja leti,
On voli i luk koji je postojan.
moja baba je branila mami da se zabavlja s mojim tatom, jer je bio gluvonem
mama pobegla od kuće i udala se sa 18. godina
ni jednog jedinog momenta u životu se nije pokajala zbog odluke
E od juce me muci ova ispovest,i tesko mi je.Ne znam tacno zasto,ali me ta nelagoda ne napusta.Mislim da su retke porodice koje ne znaju za ovakve nesrece ali ih kriju… i od sebe.Bolesne su od svojih tajni i cutanja,bolesne su od laznog morala i licemerja,bolesne od zanemarivanja i bezljubavi.I onda im se na pragu i u zivotu pojavi neko normalan,zdrav ,srecan koji demantuje ceo dotadasnji njihov zivot… i sta oni rade?Ne uce od njega da postanu bolji ljudi,nego ga kao zaraznog bolesnika u panici teraju od sebe, da se ne bi slucajno zarazili zivotnom radoscu.I tako oteraju i svoju decu i unucice sve u zelji da se njihova mracna teorija da srece nema, potvrdi i na novopridoslima.Ja sada kad sam starija,zalim ih i sklanjam se od njih jer ludilo je zarazno…verujte mi na rec.
ja nemam rezervnu djecu. Imam djecu koju sam rodila, oni žive svoje živote, a ja svoj.
Dok sam živa ja ću pokušavati da ih pratim držeći im fige da uspiju da ostvare svoje snove i da se izbore za svoje želje.
Ako budem ikada radila drugačije zalijte me katranom i pospite perjem. Il spalite.
Svaka čast na ovakvom tekstu Malahat. Svaka čast i tvom mužu koji je imao hrabrost u ovoj zemlji da uradi onako kao mu srce nalaže. Moj bivši momak (koji je mlađi od mene) je posle šest i po godina shvatio da više voli svoju mamu od mene i odustao od braka. I tako, retki imaju srce da prihvate drugog takvog kakav je …
Iako mi stoji u blogrolu nisam stigla do sad da pročitam, jer za tvoje postove želim da imam vremena i koncentracije, a ovaj to svakako zaslužuje.
Iskreno, mislim da bih imala problem sa svojim detetom jedino ako poželi da bude pop (nedajbože), ali ako i to odabere (opet nedajbože) voleću ga jednako i nikako ne razumem roditeljstvo koje se ispoljava na način ovih ljudi iz Kuršumlije, majke i oca tvoga Mezimca i sličnih..
Srećom, ima i nas koji smo rodili decu da bismo im pružili radost življenja, a sebi priliku da iskreno volimo.
Suze mi takodje krenule, placem ki kisa.