Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Za one koji znaju da je homoseksualizam bolest, odnosno, da su homoseksualne osobe – bolesni ljudi koji svojom bolešću ušavaju viševekovni moral Srba, ustavni poredak, ekonomsku stabilonost, crkvu i porodicu, osnovnu ćeliju društva.
Bolest je bolest, ako me razumete, bolest ne bira, koja god da je u pitanju mada je neko opšte mišljenje u Srbalja da se dešava isključivo drugima.
Ljudi se mogu razboleti od raznoraznih bolesti, respiratornih, vaskularnih, mentalnih, digestivnih… i konačno, kako neki tvrde, od homoseksualizma za šta oni ne vide nijedan drugi lek sem izolacije, najverovatnije misleći da je homoseksualizam vrste kapljičnih bolesti, prenosi se kijanjem, kašljanjem, ljubljenjem, eventualno rukovanjem, brže i gore nego sida. I da nam je ta bolest stigla sa mrskog zapada u novije doba.
Elem, vi koji mislite da je to bolest, nemate li nimalo samilosti kada su ti „bolesni“ ljudi u pitanju, da li biste se isto tako ponašali prema ljudima obolelim od vama prihvatljivih bolesti, kako rekoh bolest je bolest, ili bolesnima od bilo čega okrećete leđa?
Ovo je bilo umetnuto, teško pitanje.
Ono mala, jednostavno, iz naslova su:
Šta biste uradili, neki vi, da sutra vaše dete dođe i kaže vam da je homoseksualac?
Odrekli ga se kao bolesnog od te sramotne bolesti?
Isterali ga iz kuće?
Poslali kod nekog „Peranovića“ na lečenje?
Ubili ga po onoj srpskoj – ja sam te rodio, ja ću i da ti sudim?
Ili biste mogli da prihvatite činjenicu da ste rodili nešto što nije po vašem ukusu, dešava se, prigrlili ga i pomogli mu da živi najbolje što može?
Drugo pitanje je – kad neki od vas kažu da je porodica svetinja, slažem se – porodica je svetinja, zašto neki od vas tu svetinju skrnave.? Izvinite, svetinje se ničime ne skrnave.
Zašto, neki vi, varate svoje žene/muževe, krijete novac jedni od drugih, lažete jedni druge, imate za pivo a nemate za čokoladu, najviše ogovarate one sa kojima imate decu, zašto, neki vi, tučete svoje supružnike sa kojima gradite tu svetinju… ima toga još, neki vi znate šta radite između četiri zida kad niko ne vidi a šta pričate kad izađete van ta četiri zida.
Nadam se da pitanja nisu bila teška.
(Komentari na ovom postu idu na moderaciju zbog eventualnog vređanja i odstupanja od teme)
Pitanja su prava, naročito ovo: šta bi ste radili da vam je dete gej? Sramili bi se, pretili, prevaspitavali. I posle – kako dolazi do tolikog broja samoubistava, iseljavanja i slično. Uskoro ti se pridružujem sa tekstom na ovu temu, na mom blogu! Pozz!
Nemaju oni kapaciteta da iskreno odgovore na tvoja pitanja http://blogoglagoljam.wordpress.com/2012/10/04/zabrana-aka-brain-is-out-of-order/
Ne smatram da je homoseksualnost bolest, smatram da je seksualna devijacija, a razlika je više nego drastična. To je čisto da bismo se razumeli oko poimanja homoseksualnosti.
1. Kada bi danas sutra moje dete došlo i reklo mi da je gej, pre svega bih dobro razmislio gde sam pogrešio u njegovom odgajanju, a onda bih mu pomogao da se u datoj situaciji postavi u životu na način koji je najbolji za njega. Svakako ga ne bih podsticao da izlazi da paradira ulicama i da rizikuje da ga prebijaju huligani, i svakako ga ne bih savetovao da primorava okolinu guranjem prsta u oko da ga prihvate. Njegova seksualnost, njegova život, njegova stvar.
2. Zašto se maliciozno polazi od toga da svi koji su protiv homoseksualnog paradiranja skrnave porodične vrednosti? U životu ne postoji samo crno i belo, postoji i sijaset nijansi. Postoje ljudi kojima smeta šetnja LGBT aktivista i koji ne žele da vaspitavaju svoju decu u duhu toga da je gej okej, a koji ne skrnave porodične i tradicionalne vrednosti.
Ne radi se o osporavanju nečijeg prava da bude gej, ovih dana je aktuelna polemika oko toga da li najavljena (pa srećom zabranjena) parada uopšte sme da se naziva paradom, a pogotovo paradom ponosa. Neka svako bude u svom životu ono što želi, ali neka pusti da i drugi imaju pravo na svoje mišljenje. Ako neko insistira na svom pravu da se bavi protivprirodnim bludom, neka dozvoli da drugi imaju pravo da im se to ne dopada, i da ni malo nisu ponosni kada se aktivisti takvog udruženja šetaju centrom grada. Jednostavno, zar ne? Prava bi trebalo da budu svima ista. Ili bi LGBT populacija trebalo da bude povlašćena zbog devijantnosti?
Više volim homoseksualce, nego pijanice, narkomane, lažove i nasilnike. Ali, nije bitno šta ja volim, bitno je da smo društvo zatucano, zatvoreno, uplašeno i da nam je svest skroz iskrivljena i zamagljena. Elem, porodične vrednosti? Wtf? Pa gde ih to vidimo, porodično nasilje sveprisutno, psihičko, fizičko zlostavljanje, kontrola na svim nivoima od strane isfrustriranih paćenika. S druge strane, prikazivaće se film Parada sutra na Prvoj, zar to nije šlag na torti? Ajde da se malo zezamo, a? Na kraju, kad pogledaš oko sebe, čestitaš sebi 6.oktobar i odeš u tri lepe.
Teška je to i komplikovana stvar.
Baš kao što je „Sajber“ rekao nije to pitanje da li si za ili protiv…
Vidim da su većinu komentara napisale žene, a kao što sam ti već jednom napisao muški i ženski pogled na svet, i prioritete u tom svetu se razlikuju pa samim tim i pogled na homoseksualnost. Na primer; većini muškaraca ne smeta ženska homoseksualnost, ali muška… e to je već bolnija stvar…
I vi žene ćete možda reći „a u čemu je razlika“… pa sad… za nas jeste i to drastična… Mada ne bih sad objašnjavao u čemu je to za nas razlika da ne počne „čupanje perija“.
Kako bih doživeo činjenicu da mi je sin homoseksualac… TEŠKO !!
Naravno da ga ne bih ni ubio niti ga se odrekao, ali bih svakako to VEOMA teško podneo…
Ali… imam i ja za sve vas koji zastupate tezu da bi to danas mogla biti normalna stvar jedno hipotetičko pitanje;
Danas, kada je velika kriza i kada vaše dete (muško ili žensko) možda ne bi moglo samo da živi, nego bi moralo da živi s vama u zajedničkom domaćinstvu, da li bi vi dozvolili da ON (SIN) živi sa MUŽEM, a ONA (ĆERKA) sa ŽENOM… Tu pored vas?!
Razmislite dobro!
U čestim razgovorima sa prijateljima o deci i vaspitanju, više puta sam rekao: Samo da moja deca ne budu narkomani i da ne uđu u neku sektu, sve drugo je i manje bitno. Onda bi usledilo šokantno pitanje: a šta ako ti sinovi budu pederi, toga se ne plašiš? Pa nek budu, i kao takvi mogu da žive. Možda mi ne bi bilo baš milo zbog toga ali njihov život je njihov život, njihova sreća je njihova sreća, njihov izbor je njihov izbor. Bitno je da oni budu zadovoljni sobom i svojim životom. Biću i ja.
U vezi drugog pitanja: Jedini način da se sačuva porodica jeste poverenje, ljubav, tolerancija, razumevanje i istina. Iskušenja su teška i na svakom su koraku. Nasilje u porodci i nepoštovanje najbližih je oduvek postojalo. Neverstvo i preljuba su uzele maha. To je sada trend i način života. Ali ne može se sedeti na dve stolice. Kad tad će se lupiti guzicom o ledinu. Ne idu zajedno porodica i neodgovoran, poročan i bludan život… To su dve suprotnosti. Ako hoćeš jednu druge se treba odreći. Nema ništa bez odricanja i bez borbe. A to je i suština života.
Za kraj ovog komentara sebi ću dati za pravo da kažem: učinio bih i najveći greh i zločin samo da bih zaštitio svoju porodicu !!! JESTE, PORODICA JE SVETINJA !!!