Dođoh, videh, pobedih!

Reče Cezar i leže između muža ljubimca i mene.

Već sam tamo po Fejsu predstavila novog nam člana porodice, elem, pre tri meseca Cezar se svečano uselio u naš dom, s peporukom, ko za guvernantu – lepo vospitan, miroljubiv, ne piški i ne kaki u kući, ne gura se u tuđe krevete, i laje samo na zvuk interfona i ako ga baš nešto izbezumi, samo da ga poželiš.

Samo što se uselio Cezar, za njim stigo moj tata da mi obavi nekih milion sitnih popravki po kući da ne bih morala da jurim sto majstora.

Cezar, mučenik, u novoj kući, s nama novima, koji nikad psa nismo imali, lajao na šta je stigo, na mene, ljubimca, mog oca, interfon, telefon, šporet, mikrotalasnu, na sve što ispušta bilo kakve zvuke. Koliko puta je zalajao, toliko puta je moj otac rekao – šta će ti ova džukela, teraj to iz kuće. Posle dva sata ljubimac počeo da trčka za mnom, Cezar zalaje, otac kaže – teraj to, ljubimac meni – ka’će ovaj da ide, oću da poludim. Posle četiri sata ja nisam govorila ni sa kim, samo sa Cezarom koji je i dalje lajao. Posle šest sati, Cezar je nekako skontao da najveći nemir unosi moj otac, čučnuo mu između nogu i lajao najglasnije što je mogao, ovaj još glasnije – teraj ovo, ljubimac nije smeo ni da me pogleda.

Za sve to vreme, mila mi ćerka ljubimica bila zatvorena s mačkom u sobi, da je Cezar ne pojede ili da ona ne pojede Cezara i arlaukala je – dodaj mi vodu, gladna sam, mački se piški, mačka je gladna, pazi da ne uleti Cezar, zatvori Cezara, bilo pitanje trenutka kad ću sve da ih pobijem i da se sa Cezarom otisnem u svet.

Otac ode sutradan, ljubimac huktao – fala bogu, ja rekla nemoj mi više dolaziš, Cezar i dalje arlaukao najglasnije što je mogao.

Onda smo udomili mačku koja se rodila s felerom, nije se varala uz zavese nego uz noge i ostali smo da vidamo rane.

Posle jedno tri, četiri dana, Cezar se zaljubio u mene a, boga mi, i ja u njega, do te mere da htedoh da obezglavim ljubimca kad mu je bacio nešto na pod – kog mu đavola to bacaš kao psu! Ljubimac odćutao, ali mora da je mislio – jeboteee, al’ sam se zajebao sa ovom!

Nego, sad posle tri meseca, ja koja nikada nisam imala psa i stalno sam gledala one ludake što govore psima – dođi kod majke, zaustim par puta u toku dana, kad me Cezar zaljubljeno pogleda – dođi kod svoje… pa začepim da me ljubimac ne ubije. Da se razumemo, i ljubimac se zaljubio, samo što Cezar više voli mene pa ovaj neće da prizna, inače kući ne dolazi sa cvećem, ko što nikad nije ni dolazio, nego s keksićima za Cecu.

Cezar, normalno, sa zaljubljivanjem prestao da laje. Spava između mene i ljubimca, okrenut ka meni a dupetom gura ljubimca, ovaj nekol’ko puta otišo u drugi krevet. Kako ljubimac krene rukom prema meni, tako Cezar zaarlauče najstrašnije što može, skoči i laje sve dok ovaj ne sedne na svoje mesto.

Psihički se pripremamo za poljubac a na one stvari više i ne mislimo. Pokušasmo Cezara da ostavimo iza vrata, to cvilelo, cvilelo, dekoncentrisalo nas i tako odustadosmo. Juče ja predložila da angažujemo nekoga da ga prošeta bar dva puta nedeljno inače ima da nam premine bračna dužnost sa sve željom.

Sve u svemu, Cezar se od mene ne odvaja, kaže ljubimac – lakše bi mi bilo da imaš ljubavnika, stigao bih i ja ponekad na red.

I tako, kad god ja kažem – Ceki došo, video i pobedio, ljubimac arlaukne – šta, bra, došao, video, pobedio, došao, video i zajebo nas!

Zna neko kako se rešava ovaj problem? Il’ s Cezarom, il’ s mužem  🙂