I, breeee, Mahlat…

… imaš li ti nekoga da pohvališššš?

Pitao me skoro neko.

Ja se našla u čudu, imam, bre, kako da nemam, oko mene ima milion fascinantnih pojava, fascinantnih ljudi, divnih reči, stvari nad kojima se debelo i očajno zamislim, mnogo onih koji predobro i genijalno pišu, rade, stvaraju, prosto mi proradi zrno ljubomore što ja ne napisah ili uradih nešto tako genijalno, mnogo onih čija se energija prosto pipa, mnogo osmeha… toliko toga što me svakodnevno obara s nogu.

Pa što onda kukaš ko profesionalna ptica kukavica, što radiš kao kritičarka opšte prakse, šta će ti to, majku mu?

Ovo me niko nije pitao, pitala ja sebe samu.

Odma’ sam našla odgovor u najsloženijem mi organu koji imam, zvanom mozak, brže nego kad počnem da kopam što volim crnu boju a na roze sam alergična, tu se uglavnom zaglavim u moždanim dilemama pa stignem do odgovora koji uopšte nisam tražila.

Ja dakle figuriram kao kritičarka opštedruštvenih gluposti s tendencijom da postanem kritičarka čije će se kritike uvažiti pa sutra neko da kaže – Kako je Mahlat nedavno opservirala to i to došli smo do zaključka da treba preduzeti to i to da bi ono i ono bilo bolje! Bolje!  I ne mora da bude Mahlat, kao da je važno ko je rekao – ovo ne valja, potrebna je hitna popravka.

Bolje je malo lepše, prihvatljivije i korisnije od lošeg a lošije od odličnog, to jest – e ovde smo postigli neke rezultate od kojih svi imamo koristi. Ja samo težim gradaciji društvenih pojava, da malo mrdnu od onoga – tako ti je to. Ne da sam alergična na to – tako ti je to, naročito kad posle tog – tako ti je to – dodje i ono – kod nas u Srbiji, odmah mi se digne kosa na glavi a želudac krene da izlazi i na uši i na nos. Mislim, pripadne mi muka.

Imam ugradjene te senzore za ono što treba od – tako ti je to – dovesti do – ovo je bolje, super, postigli smo neki rezultat,  kako primetim tako počnem da pištim kao onaj detektor za metal & zlatne predmete zagubljene u pesku. I odma’ preti opasnost da ću od pištanja da se pokvarim.

Eto, ja kukanjem, kritikovanjem i cviljenjem – ovo stvarno nije normalno, daj nešto da uradimo, pokušavam da ukažem na tupost, glupost, jad i bedu i na to da svetom, medijima i našim životima, kako god obrneš vladaju budale.

Ništa mi ne fali. Kad se zatvorim u ova četiri zida ja sam vrlo zadovoljno stvorenje. Nisam srećna pošto u tu opevanu sreću uopšte ne verujem ali zadovoljna sam. Kako izmilim na ulicu sve počne da me žulja, da mi smeta, da me steže, da vezujem oči u čvor, počnem da dobijam bore koje uopšte nisam planirala. Kad krenem u čitanje laži dovedem sebe do krajnjeg očaja i počnem da tražim mesto gde da se sakrijem, prosto me sramota što čitam. To nije normalno.

Eto. Hoću da je – tako ti je to – bolje, kako rekoh.

Utešiteljsku – misliš da je negde bolje – uopšte ne priznajem ne interesuje me.

A zašto ne hvalim…

Zato što je meni najnormalnija stvar na svetu da neko svoj posao radi kako treba. Meni su normalne stvari – normalne stvari, prodjem pored njih kao pored normalnog, ne umem drugačije da objasnim.

Sasvim mi je normalno da me niko ne dočekuje nadrndan, da mi ne kuka da mu je mala plata i da on za te pare mnogo radi, da niko nikome ne preti, niko nikoga ne laže, da mi se laži ne podmeću kao neoboriva istina i da mi se za istinu ne govori da nije istina.

Potpuno mi je neprihvatljivo da se pomirim sa – tako ti je to… i kažem sebi – ma boli te uvo, šta tebi fali, gledaj svoja posla.

Nažalost, sve što me okružuje je i moj posao. Ali baš sve. Iako nisam plaćena. Bolje primećujem i znam šta treba raditi od onih koji su za neke stvari plaćeni.

Ali… to ali je za neku drugu priču u kojoj ću još jednom lajati na sva usta i u kojoj će pojave da dobiju ime i prezime.

Pohvaliću sve  ono što je doživelo procvat, preporod, poraslo u širinu, pamet, kulturu, visinu, dubinu i postalo prihvatljivo. Čak i ako bude bilo sporo kao puž.

Dotle…

Nisam najpametnija al’ sam pametna, čudo jedno. Nisam posisala sva znanja ali svakodnevno usisavam. To je već nešto.

I nemam nameru da stanem.

Ni da se pomirim sa opšteprihvaćenim živim blatom  zvanim – tako ti je to… kod nas.

A kritika… to vam je kao ono u ljubavnim vezama – nisam ja ljuta na tebe i ne kritikujem te zato što te ne volim, ljutnja je zahtev za promenom ponašanja, da pronadjemo onaj maleni šrafčić koji je zaglavio i ceo sistem ljubavi, života, disanja, zemlje, društva, doveo u stanje kolapsa.