Ima li pilota u avionu

Trebalo bi da ga ima. Al’ ako je u medjuvremenu postao Hudini pa nestao nije zgoreg mala obuka – Šta raditi u slučaju nestanka pilota ili Kako prizemljiti avion.

Dakle, ako iz kabine izleti histerična stjuardesa i arlaukne da nema pilota ja treba samo belo da je pogledam, lupim joj jedan terapijski anithisterični šamar, udjem u kabinu, sednem na levo sedište i podesim frekvenciju na 121,5 (SOS kanal). Kad se oni odozdo jave ne treba da im kažem da padamo i da nas niko živi neće sastaviti nego mirno da objasnim okolnosti ako budem umela da govorim.

Da podesim automatskog pilota. Uz pomoć instruktora da unesem frekvenciju u sistem za sletanje. Oni sa zemlje će ubaciti podatke za uzdužno i visinsko navodjenje sa sve uglom sletanja. Dalje sve radi automatski pilot a ja mogu da mu zapevam na uvce. Po želji.

Kad brzina padne ispod 130 čvorova što ću ja odokativno da procenim pošto neću imati pojma u šta da gledam treba da spustim zakrilca i izbacim točkove. Ako stajni trap neće da se otvori da nateram sve one putnike koji histerišu da skaču po avionu ako da Bog da točkovi ispadnu. Kočnice da ne diram sve dok avion ne dodirne zemlju. Kad počnem da kočim da nikako ne diram podnožja pedala koja služe za skretanje u vazduhu nego samo da pritiskam vrhove.

Da odahnem. I da dobijem aplauz.

I da se obučem jerbo mene kad ufati panika ufati me i vrućina pa počnem da se svlačim.

Eto, ništa lakše nego prizemljiti avion pun uspaničenih putnika.

Je l’ ima nešto da nije jasno?

E sad, ja imala priliku da malo sedim u kabini. U stvarnosti bi samo mogla da kukam ispred one table pa ako me neko čuje – čuje.

Mis’im, jebo te, ja kad se sapletem ne umem sebe da prizemljim, sve letim i mislim – sa’ću, sa’ću i obično završim naglavačke.

E, a jednom sam dobila ponudu da se provozam hilikopterom. Nije pre onog rata nego pre ovog rata. Krenula ja sva srećna i tek u vazduhu saznala da tim helikopterom pilotira (helikoptira) neki što se obučava. Umal’ nisam iskočila. Jes’ pored njega sedeo onaj što kao već zna a’l pusti to. Sletimo mi u Ladjevce po gorivo. Ja k’o guska izašla napolje i stala taman pod propeler. Vidim trči jedan zeleni prema meni, arlauče nešto al’ ko bi ga razumeo kad ono gore samo bije i izvrši čovek na mene diverzantsku akciju bez klanja. Nije što me oborio nego što je leg’o preko mene.

Si normalan? – pitam ga ja onako ležeća.

Čovek održa predavanje o sečenju glave na rezance s pomoću propelera ’tedo da ga udavim. Otkud ja, bre, znam. Da sam sve znala ne bi ni ušla u ovaj helikopter. Pozdravim se s onim što je hteo da me provoza i s oim što me vozio i vratim se kući autobusom. Prethodno sam dokazivala otkud ja tu i na koju sam kapiju ušla. Sletela s neba!

Tol’ko o letenju i prisebnosti.

Sa mnom bi samo mogli da odlete u neku drugu dimenziju.

Il’ bi u najboljem slučaju i na nebu našla nešto u šta ću da opandrčim.

(Foto: www.freakingnews.com)