Jebote, mora da se radi!

Imam drugaricu koja je po zanimanju ništa. Ako vas ovo ’’ništa’’ čudi stvarno je ništa. U vreme jedne od reformi ili bogtepita čega završila je neku višu školu i postala nastavnik prakse. Ako je neko od vas bio zakačen usmerenim obrazovanjem onda se seća tih odlazaka na praksu – svakog meseca drugo preduzeće gde smo mogli u toku jednog dana da se upoznamo sa procesom proizvodnje. E ona je taj nastavnik širokog spektra, obučena da objasni proizvodnju automobila i lekova, lanaca, ukratko rečeno –svega. Zanimanje joj totalno neupotrebljivo u današnje vreme.

Bilo je neupotrebljivo i pre dvadeset godina kad je to završila pa je godinama radila deseti posao koji nit’ je znala nit’ je zanimao, uglavnom je radno vreme provodila kradući bogu dane.

I tako je u vrlo zrelim godinama jedne noći skočila i u znoju lica svog, izmučena košmarima, ukapirala da je rodjena u pogrešno vreme, u pogrešnoj zemlji i da to više neće da trpi. Da je bilo po njoj rodila bi se u najmanju ruku u Monaku i možda je to i moglo da se desi nego su se mami mnogo naduvale noge pa se rodila ovde gde se rodila. I tako je rešila da ode. U sve one zemlje u koje je nameračila da se useli i odma’ kupi kuću sa bazenom i crncima je nisu primili jer nije mogla da nauči dve prosto proširene rečenice na engleskom.  Želja da je od rodne zemlje dele okeani i najmanje dvadeset sati leta da niko ne može da joj dodje pala u vodu.

Posle silnih peripetija, razvoda, udaje, plaćanja pa opet razvoda i udaje za bivšeg muža završila je u jednoj komšijskoj zemlji sa potpuno poremećenim porodičnim odnosima, pogubljenim koncima. Ne zna se ni ko pije ni ko plaća al’ su svi lepo obučeni kad dodju ovde na svadbe i sahrane.  Kad god dode donese rodbini pakovanje praška od šes’ kila, pakovanje ’’Milki’’ – 10 po 100 grama i nekoliko konzervi piva od litar. Kakva bi gastarbajterka bila da ima malo više mašte, gastarbajterski pokloni se nisu promenili još od II rata.

Posle četiri godine života ’’preko’’ ne zna ni da bekne jezik zemlje u kojoj živi i u kojoj je rešila da umre. Da zna jezik mogla je da ima neki  fin posao, da radi na primer kao lift boj, bog da je vidi. Pošto ne zna radi kao čistačica. To je ono radno mesto gde se ne priča i što ne moraju puno da joj objašnjavaju, samo joj pokažu prstom šta treba da očisti. Dok ne nauči napamet.

I tu je nastao problem. Ona lepo krenula da uživa u ptičjem mleku koga ovde nema a tamo ima, da bude socijalni slučaj i živi od socijalne pomoći, da nadje bogatog ljubavnika, da, bre, jednom u životu bude ono za šta se rodila, kad ono malo morgen. Mora da radi. I to stvarno mora da radi. Tako kaže:

Jebote, ništa me ne pitaj, ovde mora da se radi!

Bi mi je žao, majke mi.

Tolike godine je ovde imala radno mesto a nije radila ništa, sad otišla tamo i umesto da je dočekaju kraljevski, onako kako je zaslužila, oni joj tutnuli metlu u ruke. I umesto da joj kažu da ta metla služi da sedne na nju i leti po belom svetu ona mora da čisti. Pa još mora i kući da radi, da pegla, pere, kuva a oni ’’pička im materina, ručaju u restoranima dok ona rmbači za njih’’. Da je znala da će morati da radi za strance dok oni ručaju ne bi otišla ni u ludilu. Ona je to planirala skroz obrnuto.

Danas me ponovo zvala da pita šta ima novo i kukala da je ništa ne  pitam jer tamo ’’iiiiimaaa da se raaadiii’’.

Ja, jadna, sedim ovde i pitam se kad će više naš narod da ukapira da mora da se radi. Svuda. Da je to normalno. I da nigde više na svetu, sem kod nas, ne postoji taj sistem – evo ti pos’o – ništa ne moraš da radiš.

Da mi i jesmo ovde gde jesmo samo zato što niko ništa nije radio.

I pošto nešto uvek moram da kažem a izbegavam da kažem ono zbog čega će me optužiti da se mnogo pravim pametna ja u tom trudu da se ne pravim pametna lupim pa jedva živa ostanem:

Pa, jebi ga, vrati se onda…

I na zavržih rečenicu. Reče mi da sam luda, da je ona ovde dala otkaz, da zna da ne bi mogla u ovim godinama nigde da se zaposli sem negde kao čistačica, nije luda da radi kao čistačica. Ovde.

Ono jeste. Čistačica ovde i čistačica tamo nije isto. Odavde se ne vidi da je tamo čistačica. Ovde joj ipak osećaj plavokrvosti to ne bi dozvolio.

Al’ ja računam ovde ne bi morala da čisti. To jest da radi. Ovde to još uvek ne mora. To, kad se zaposliš da moraš i da radiš.

A sutra ću da pišem o umetnosti mastrubiranja, to jest o masturbiranju kao nauci. Da podelim nova saznanja sa vama. Ja sam mislila da je to obično masturbiranje kad ono nauka!

Ne bi ja, nego Čarobna tamo kod nje otvorila temu. Ja se odma’ osetila prozvanom.