Ljubav, Vera, Nada…

Umorna sam… Pokucala sam na vrata svih onih koji su me očekivali. Kod nekih sam se vraćala po nekoliko puta… Ponekad se zapitam da li su me svi oni zaslužili. Dočekaju me radosni, raširenih ruku, gledam ih kako sebi obećavaju da će dopustiti da ih vodim, kako neće mnogo zapitkivati, kako će mi biti zahvalni, kako će me čuvati… Gledam ih kako postaju lepši, blistaviji, raspoloženiji… kako im raste snaga… budem sigurna da bi i planine uspeli da pomere jednim običnim pogledom. A onda kao da sve to nije dovoljno, počinju da sumnjaju, da se plaše, da zapitkuju, traže da im nebrojeno puta ponovim jedno te isto… da obećavam… nekako me umore… Tu sam i gledam ih kako se muče, kako ne umeju da uživaju u mom prisustvu. Zaborave da su me tako dugo čekali i samo misle o tome da li je sve kako treba, šta će biti ako se desi ono što ne žele, šta će biti ako odem, traže da im hiljadu puta obećam da neću otići, mnogo traže od mene a nekako zaborave da sam tu… Zaborave da mi požele lep dan, da mi se nasmeše, da me neguju, da mi se raduju, zaborave sve ono što su u tišini svoje usamljenosti obećavali sami sebi. Nekako me namuče, istanje, počnem da bledim i ja onda moram da odem da ne bih potpuno nestala…

Ja sam razočarana… I ja sam uvek tu blizu njih. Slušam ih kako govore kako su se toliko zbližili sa mnom kao da smo jedno. I ne znaju da ja vidim malo dublje, da vidim kroz njih, da vidim sve što je unutra. Pozovu me i obrate mi se samo kad im je teško… zalete se ne razmišljajući, paosrću, padaju, žele i nemoguće a onda zovu mene. Ja mogu mnogo toga ali nisam svemoguća. A i razočarana sam, rekoh. Uvek sam prisutna ali me zaobilaze, kad im je sve potaman ne sete se da delić svoje sreće podele sa mnom, da me obraduju, da znam da se nisam uzalud trudila. Zovu me samo kad na scenu stupe suze… da ih ja brišem… da im pomognem da nastave dalje… da obećam da će biti bolje… Svo ostalo vreme ja sedim sa strane, usamljena i nepotrebna… a oni idu okolo i govore kako me nikad ne zaboravljaju… Ponekad mi dodje da se okrenem i odem, da zapušim uši i ne čujem više ni jedan poziv, da ih pustim da vide kako je to kad nekoga zoveš a on se ne odaziva…. dodje mi tako… sve dok ne shvate da sam ja stvarno uvek tu i da me ne treba koristiti…

A ja… ne znam više ni da li postojim ili sam samo bleda senka onoga što sam bila. Ne znam kad sam se poslednji put odmorila… ja, obična slamka spasa, nevidljiva kao i vas dve… Tu sam da vraćam osmehe, da krpim ranjena srca, da otkrivam zamke, da noć pretvaram u dan, rasterujem oblake da bi se videlo sunce, krčim puteve, budem zrno svetla u najvećem mraku, da se stalno pretvaram u sutra, da uveravam ljude da nigde ne idem bez vas, da vas dve dižem iz pepela… Stojim po strani i gledam kako vas dočekuju a onda polako uništavaju svojom glupošću. I meni ponekad dodje da se okrenem i odem, i ja sam umorna… ali ja znam da to ne smem da uradim, da sam ja ona koja mora poslednja da ostane. I da tinja… moram da tinjam da biste vas dve nekako ponovo uspele da pronadjete put…

Hajdemo sad, imamo još puno posla…

Ljubav, Vera i Nada se zagrliše i krenuše dalje…