Kad brkneš po žabokrečini

Sve žabe počnu da krekeću, normalno. Isto treba da dovede do toga da onaj ko je brknuo, svesno ili nesvesno, pobegne glavom bez obzira od tolike buke što rezultira time da se žabe umire a njihovo stanište ostane to što jeste – žabokrečina.

I to uopšte nije loše, uglavnom zbog toga što onaj ko je zagazio u žabokrečinu ima svoju bistru vodu u kojoj živi, uživa, pliva i može da misli.

Pre čitanja ovog posta da naglasim, a podsetiću i na kraju, ovo se odnosi na sve pojave, sve slojeve, sve polove, sva godiša i ni na koga posebno, mene su uvek više interesovale društvene pojave nego pojedinci koji misle da pišem za njih a ja pojma nemam da postoje. Naravno, pojedinci me s druge strane vrlo interesuju ali to je neka druga priča i to treba da se zasluži.

Elem, pre nego što smo zajahali u Europu i pristali da pojedemo svako europsko govno koje nam je servirano bili smo relativno normalan narod. I najveći problem u svemu je što svi jedu govna a strada, uslovno rečno, onaj ko se usudi da kaže – čekajte, bre, ljudi, jedemo govna a ne tortu.

To vam je ona žabokrečina, ako nekome nije bilo jasno.

Internet je negde proglašen za jedno od osnovnih ljudskih prava. Ovde je još uvek privilegija, nažalost, i biće tako dok ne bude dostupan na svakom mestu a nove dostupnosti ne budu tretirane kao – mali korak za čoveka ali veliki za Srbiju.

Pa kad je već privilegija, interesuje me zašto mnogo njih ne ume tu privilegiju i da iskoristi za nešto pametno.  Recimo, da se informiše, sazna nešto novo, poraste u širinu, razmisli.

I u vezi sa svim tim i onim da smo bili relativno normalan narod. Pa ko razume – razume, ko ne razume – ne razume, ne zato što je glup, ne verujem u toliku glupost, već zbog toga što neće da razume jer mu je lepo ušuškanom u onoj žabokrečini.

Vi procenite posle ovoga da li smo bolji narod ili gori, kako smo prihvatili da jedemo ta govna, i zašto se pravimo da je torta.

Kad smo ovako fini, europski prosvetljeni, kad znamo koja su nam prava i kakva prava imaju oni oko nas, razmislite:

zašto su Cigani poslati Romi a i dalje ih nazivamo Ciganima i svaku „negativnu“ pojavi nazivamo ciganskim poslovima;

zašto i dalje zatvaramo prozore kad čujemo da se u našem komšiluku dešava haos, da neko trpi batine, umesto da pozovemo nadležnu službu;

zašto mislite da je kriv poslodavac koji natera ženu da potpiše da neće više rađati od žene koja je to i potpisala;

zašto je onaj ko je primio mito više kriv od onoga koji ga je dao;

zašto niko nije rekao da je termin „uzbunjivači“ koji se koristi za one koji prijavljuju slučajeve korupcije u stvari vrlo neprihvatljiv (setite se bajke „Ide vuk“);

zašto ljudi misle da neko drugi treba da reši njihove probleme;

zašto neki ne shvate da imamo zajedničke probleme;

zašto svi ćute kad vest dana budu petunije;

zašto niko ne reaguje na to što životinje imaju veća prava nego ljudi;

za  što svi gledaju samo svoje dupe;

zašto niko nereaguje na to da sise možete da pregledate u autobusu a operaciju kuka zakazuju za deset godina;

zašto i dalje mislimo da je tuđ „hendikep“, bilo koje vrste, zarazna bolest i zašto takvi ljudi moraju da se druže u udruženjima i moraju da ih imaju da bi ostvarili svoja osnovna prava, jedno od najjednostavnijih – da mogu da uđu u sve institucije;

zašto ljudi ispoljavaju tako veliku agresiju prema onima za koje misle da su uspešniji od njih i misle da će sami biti uspešni ako uruše nekog drugog;

zašto ljudi mere svoj život i uspeh prema drugima i to samo ako su uspešniji, da li znaju koliko ima onih koji bi voleli da imaju samo deo njihovog;

zašto je materijalno važnije od nematerijalnog, onoga  što je u nama;

zašto bi svako uradio ono čemu se žestoko protivi samo kad bi znao kako i kad bi mu neko drugi stvorio uslove;

zašto ljudi uvek imaju opravdanja za svoje gluposti a za tuđe nemaju i anatemišu ih;

zašto je tako prisutan Leming sindrom – Za čovjeka – leminga, logika koja stoji iza neke misli nije bitna toliko koliko je bitan autoritet ili popularnost onoga ko ju iznosi.

zašto su svi tako prokleto licemerni;

i na kraju, zašto većina ne porazgovara sa sobom?

Ne boli. I najviše boli.

Jer ja uvek prvo porazgovaram sa sobom, zato i imam muda da kažem i drugima.

Nota bene: Nisam mislila ni na koga, nemam problem da kažem kad mislim, ovo gore su opšte pojave a spisak je beskrajan.

Što se ovakvih stvari tiče, naglasila sam da je meni važno da se govori o onome o čemu se ćuti a ne ko govori.

Mislite o tome.

Ko neće može da pljune u monitor. Takve će sopstveno licemerje da stigne kad tad.

No, dežurni krivci su uvek tu – zemlja, vlast, uređenje, porodica, komšija, prababa, retrogradna planeta…