Kaj norite frendovi s lajne

Širom lepe naše i diljem lijepe njihove različita osećanja. Normalno, kao što smo i sami različiti iako nama, u lepoj našoj, to teško pada. Oni u lijepoj njihovoj vole što su različiti. Onako na jednom višem nivou, valjda zato što su geografski bliže Evropskoj uniji.

Desilo se šta se desilo, sud u Hagu je presudio kako je presudio, da Gotovina nije ratni zločinac, nije im zameriti, kako su obučeni, kao u viktorijansko doba, bolje nismo mogli ni očekivati.

Presuda je dovela do toga da nečije nezalečene rane prokrvare a nečije ekspresno budu zalečene, kao da su išli na Kubu gde operišu tumor pogledom.

Ja šokirana nacionalističkom euforijom, izjavama da je rat za Hrvatsku konačno završen, o dočeku heroja, lijepoj njihovoj iz koje su onomad Srbi dobrovoljno, ostavljajući kuće i zemlju, sa ličnim kartama u zubima bežali kroz kukuruzišta i preko Drine.

Kako sam već napisala na Fejsbuku, sita sam se naodfrenodvala, naodlajkovala kojekakvih hrvatskih medija i naodfolovala.

Ja sam, recimo, od onih koji su smatrali da je sramotno da se jedan general, kao što je Mladić, tolike godine krije i kompletnu zemlju čini taocem svog skrivanja. Da jedan čovek koga nazivaju herojem mora da bude heroj i preda se, zato što je optužen i bez obzira što je bio, verujem, samo izvršilac naređenja nekoga ko mu je bio nadređen. Pa da dokazuje da li je nevin ili kriv. Ja sam od onih koja je osuđivala Miloševića i svakog drugog ko je zagovarao veliku Srbiju i ideju da svi Srbi žive u jednoj državi. Ja sam ona koja se oseća pomalo krivom za zločine svog naroda i ona kojoj je žrtva – žrtva koje god nacionalnosti da je. Ja sam ona koja ne može da preskoči mrtvog čoveka. I koja ne ume da živi u svetu u kojem ljudi to mogu samo zato što se radi o ljudima druge vere, druge nacionalnosti.  Sve ovo isto mislim za vašeg bivšeg krivoustog predsednika, vaše ratne zločince, jer ih imate, vaše ubice, vaše nacionaliste i, naravno, za vaše nevine žrtve onog suludog rata koji ste jedva dočekali kako bi nacionalizam koji je tinjao u vama najzad dobio pravi smisao, ne da se ponosite svojim hrvatskim generacijskim podrijetlom nego da proterate sve nehrvatsko kako bi lijepa vaša bila još lepša.

Do juče, frendovi sa lajne i sa Fejsbuka, vi ste postavljali sličice lijepe vaše koja je i lijepa moja, nećete verovati, imam je u krvi, životu i na tapiji. Ja lajkovala.

Od juče, frendovi sa lajne vi ne zaslužujete da budete moji prijatelji, čak ni virtuelni.

Ja, do juče dragi moji, živim među ljudima koji nose crninu, govore hrvatski, nemaju sjaj u očima, nemaju kuće, nemaju grobove, nemaju život, sa senkama. Sa ljudima koji su sve svoje iz lijepe vaše doneli na traktorima koji su preživeli granatiranje. Sa ljudima za koje je haški sud presudio da nisu žrtve War criminal -a.

Ako su vaši jučerašnji heroji nevini, izvinite, ko je kriv, neko mora da jeste? Nijednom jedinom rečju vi juče niste to pomenuli, da ovde u seljačkoj Srbiji žive žrtve progona koje ne znaju gde su grobovi njihovih očeva, sinova, dedova, neke dece u lijepoj vašoj. Ko je za to kriv? Vi možete da zažmurite, pomislite želju, otvorite oči i kažete – ma da, to se nikada nije desilo?

Te olujne ’95. godine, šetala sam sa ćerkom kada je u naše naselje stigao autobus sa izbeglicama iz lijepe vaše. U njemu porodica sa dve male devojčice, praznih ruku. Odvela sam ih kod sebe, okupali su se, jeli, plakali smo zajedno. Obukla sam decu. Njih dvoje su bežeći iz granatirane kolone, ostavljajući sve na traktoru, imali dogovor, ako prežive da se jave rođacima koji žive u Americi i jave gde su kako bi mogli da se nađu. Zamislite to. Oboje su se našli u Beogradu. Generacijama unazad, njihovi preci su se rađali u lijepoj vašoj, obrađivali su lijepu vašu, lijepa vaša im je bila domovina i dom. Ali negde u knjigama je pisalo da su Srbi. Prljali su lijepu vašu, kao što su neki uvek mislili da su za šporko Jadransko more krivi isključivo Srbi koji jednom godišnje dođu da se okupaju baš kod vas. Ništa ti ljudi sa Srbijom nisu imali, nisu osećali ni mrvu ljubavi koju su osećali za Hrvatsku, svoju domovinu. Njihova domovina je nad njima izvršila ratni zločin, ima li gore od toga?

Zbog tih ljudi, vi ste, bivši frendovi, morali da budete obazrivi juče i da, eto, pomenete kako ste svesni da postoje žrtve vašeg domovinskog rata kojim perete zločine jer niste bili okupatori, jer ste zločine izvršili na svojoj teritoriji, u toj lijepoj vašoj.

Čovek ubijen na frontu, čovek sa puškom koji puca u drugog čoveka, nije isto kao i dvoje male dece koju ste smatrali zlim semenom posejanim na vašoj čistoj hrvatskoj zemlji.

Ne poričite te zločine i te žrtve svog domovinskog rata i te sramne olujne akcije. Granate ne biraju. Ko su zločinci? Ili ste svi, onako kako smo mi, sa ove strane, recimo,kolektivno krivi za Srebrenicu. Vi i ja razlikujemo se po tome što ja taj zločin prihvatam i kao svoj, stidim se tog zločina koji je u moje ime izvršio neko koga stalno prozivam – da mora da odgovara.

Zločin nema nijanse. Nijedan srpski zločin nije veći od hrvatskog. I zato vam s punim pravom kažem da treba da se stidite iako sam videla da taj osećaj nemate. Pa opet, iako znam, nije mi jasno kako vas juče, od svih nas u Srbiji, vaših virtuelnih frendova nije bilo sramota. Valjda čovek koji nije svestan svoje sramote i ne može da se stidi.

Vi ste juče, dvadeset tri godine od rušenja Berlinskog zida podigli jedan novi zid srama govoreći da je pravda pobedila. Ona sramna presuda nema veze sa pravdom, za nju već znamo da je gluva i slepa kad joj to odgovara.

Sad čisti, umiveni i europski našminkani možete postanete punopravan član te lakrdije zvane Evropska unija.

Stidim se što su neki od vas bili moji virtuelni „prijatelji“. Za mene su vaši euforični statusi i tvitovi bili mnogo gori od sramne haške odluke.

Sreća, pa nisu svi isti kao vi. To uliva zrno nade.