Kako se hrane naša deca? Kako im podmetnemo!

Sa dolaskom novog milenijuma počela je neka vrsta prosvetiteljske faze kada su u pitanju pravilna ishrana i fizička aktivnost, kako za kvalitetan i zdrav život odraslih, tako još više za pravilan razvoj i rast dece. Nažalost, i pored toliko informacija, apela i upozorenja, kod nas je još uvek važnije da nam se dete najelo i da je sito, mnogo više od toga šta je pojelo, a fizičke aktivnosti je sve manje. Sigurno naletite na komentare da je sve manje dece u parkovima. Kad ste poslednji put videli da devojčice ispred zgrade igraju lastiš? Mame izvode decu u tržne centre i igraonice, guraju im tablete u ruke, tablet savršeno čuva dete dok mu prikazuje crtane filmove, ili ga jednostavno utrape bakama, bake ko bake, nisu više sposobne ni za brzo hodanje a kamoli za trčanje, znate onu narodnu – da babe treba da čuvaju decu, one bi ih rađale. Obratite pažnju, bake sede s decom na klupama, kljukaju ih nekim pecivom i pričaju im priče. Dete srećno ako doleti neki golub da mu baci mrvice. Nagledala sam se toga u Banjičkoj šumi. A da ne pričam koliko sam se naslušala – ne trči, pašćeš, oznojićeš se, polako, ne penji se, pazi, pazi, pazi!

Dete ko dete, neko nastavi da trči, pa vrište za njim da je blesavo, ludo i neposlušno, prete mu s čim stignu, neko se umiri, šta dete zna, možda je stvarno opasno trčati, možda stvarno može da se razboli ako se oznoji. Dete izvode napolje uglavnom po suvom i lepom vremenu, nema šetnje po kiši – Jesi li lud? Vidiš da napolju pada kiša?! Pretpostavljam da neka deca rastu misleći da napolju, kad pada kiša, šetaju samo ludaci.

Neke mitove je veoma teško razbiti.

Nedavno smo na Fejsbuku pričali o popari, skoro da nema onoga ko s nostalgijom ne priča o tom starinskom jelu, moja ćerka je obožavala, kad god sam je pitala šta ćeš za doručak, ručak, večeru, odgovarala je – poparu. Toliko je želela samo poparu da sam je povremeno lagala da nemamo mleka, odgovarala bi – skuvaj mi na vodi. Onda je porasla i poparu jela kad se baš, baš zaželi, svesna toga da je osnova tog jela – hleb. Hleb, kao što znamo, iako spada u osnovne životne namirnice, nije baš zdrav u velikim količinama. Ali zasiti. I kad sam kod toga, jedna žena je ispod onog statusa na Fejsbuku ostavila komentar da je najsrećnija kad njeno dete jede poparu jer onda zna da je sito. Da li je sito dete imalo zdrav, izbalansiran obrok, nevažno, važno da mu je svako crevce popunjeno. Da ne bude zabune, ne apelujem da ne kuvate deci poparu, povremeno ništa ne fali, umerenost je majka zdravog života, samo govorim o stavu.

Kod veoma male dece, hrana služi samo tome da zadovolji biološku potrebu, ona ne znaju ništa o zdravoj ishrani, roditelj je taj koji o tome treba da brine. Dete nema pojma da njegova ishrana mora da bude raznovrsna i dobro balansirana, čim počne da razaznaje ukuse, počinje da se mršti na nešto što mu se ne dopada ili mu zasijaju oči na ono što voli. Čim progovore, počinju da zahtevaju ono što vole, za sva tri obroka, bude takvih faza, nikako ne možete da ih nagovorite da pojedu ono što ne vole. Tad na scenu stupaju ucene i obećanja, pretnje i uterivanje straha u glavu – nećeš biti jak, nećeš biti lepa, pokvariće ti se zubi, vidi šta sve ima ovde, neka deca to nemaju, neka deca negde gladuju, sve dok se dete ne rasplače, što od toga što ipak ne bi jelo to što mu guraju u usta, što od tih silnih horor priča, mislim, zamislite sebe, da li biste vi mogli da jedete u tom trenutku. I tako nekoj deci obrok polako postaje noćna mora.

Ko ima strpljenja objasni detetu, a deci je lako sve objasniti, samo ako hoćete i ako odaberete prave reči i naravno, ako ste snalažljivi – Popaj je jak zato što jede spanać, Maša je snalažljiva jer jede svoju kašu, zečevi vole kupus, zato su tako brzi, postoji toliko priča kojima detetu možete da objasnite zašto treba da pojede ono što ste mu dali.

Ko nema strpljenja, digne ruke, pomiri se s tim šta njegovo dete voli, znate ono – poludeću, samo jede to i to. Onaj s druge strane odgovori – ma pusti, smučiće mu se jednog trenutka.

Tamo gde mama i tata vode računa o ishrani svog deteta, stupaju bake i deke na scenu, oni uglavnom kritikuju da roditelji muče dete, stalno zapitkuju – Dadoste li vi ovom detetu da jede? – Jede  li ovo dete nešto danas? – Daće tebi baka ono što ti voliš. – Kupiće tebi deka ono što ti voliš- Nisu za vas deca!

Najveća briga baka i deka je da dete bude sito!

I da se osvrnem još jednom na fizičku aktivnost – fizička aktivnost je sve sem sedenja na klupi ili s tabletom u rukama (jao, moj mali ima dve godine a već ima svoj tablet) – fizička aktivnost je šetanje, trčanje, pentranje, skakanje, fizička aktivost nije ako ste dete upisali na plivanje ili tenis, to je danas tako fensi, pa ga dva puta nedeljno vodite na trening, a između kola – vrtić – kola – kuća, ili kola – škola – kola – kuća. Dete mora da bude fizički aktivno svakog dana, da bi se pravilno razvijalo i raslo.

Zbog svega toga, načina na koji hranimo decu i čuvanja pod staklenim zvonom, većina dece su troma, spora i gojazna.

Odavno više ne važi ono – vidi ga kako je debelo, puca od zdravlja – debelo danas znači bolest i predviđa bolest.

Gojaznost u detinjstvu se prenosi na gojaznost u zrelijem dobu a to je prvi preduslov za mnoge bolesti, naročito dijabetes i kardiovaskularne bolesti. Borba s gojaznošću nije nimalo laka, ni za koga, naročito ne za dete. Ko dovede dete do te faze, da bude gojazno, servirao mu je, kao na tanjiru, umesto zdrave ishrae – celoživotnu borbu, stalnu glad za nečim, stalnu grižu savesti.

A kako stoji stvar sa gojaznošću?

Gojaznost nastaje zbog nepravilne ishrane, preobilnih obroka i zbog manjka fizičke aktivnosti.

Istraživanja su pokazala da dete čiji je jedan roditelj gojazan ima 40% šanse da bude gojazno kad odraste, a čak 80% ako su oba roditelja gojazna. Tu svakako ima genetske predispozicije, ali najveći uticaj na gojaznost kod dece imaju dva faktora:

• loša ishrana cele porodice koju odlikuje veliki unos visoko kalorijske hrane

• neaktivan način života, sve manje vremena posvećenog fizičkoj aktivnosti.

Normalno je da će sa dva gojazna roditelja i dete biti gojazno, sasvim je jasno da se ta porodica nezdravo hrani i malo kreće, da im je sitost na prvom mestu. Najedu se pa ispred televizora, ili svako za svoj kompjuter. Pa večera. Pa u krug.

Nas Srbe bije glas da jedemo najviše hleba od svih evropskih naroda, nama je hleb uvek na trpezi, jedemo ga uz sve, čak i uz hleb i testeninu.

I kako pomenuh na početku, živimo u prosvetiteljsko vreme kada je ishrana u pitanju pa su  urađena neka istraživanja koja su pokazala da indeks telesne mase veći od 30 ima 18,2 odsto građana Srbije, znači – gojazni su, ili prostim rečima rečeno – debeli su, dok je čak 36,2 odsto stanovništva predgojazno, klackaju se na granici gojaznosti. Nisu debeli nego su elegantno popunjeni, tako se kaže kod nas.

Da bi se ovaj postotak smanjio, u Srbiji  se trenutno sprovodi istraživačko edukativni projekat “Načini pravi izbor za dugoročno zdravlje” koji za cilj ima edukaciju stanovništva o značaju fizičke aktivnosti i pravilne ishrane kao odgovor na porast gojaznosti.

Prva faza ovog projekta koja se sprovodi u 62 škole širom Srbije, u kojima stručnjaci edukuju učenike i prikupljanju podatke o ishrani, o informisanosti o ishrani i fizičkoj aktivnosti, pokazala je da polovina dece ima problem da se popne do drugog sprata, a to je samo rezultat na ona dva faktora – loše navike u ishrani i fizička neaktivnost.

Da dete ili tinejdžer ima problem da se popne do drugog sprata, sve sam treptala ne verujući da je to moguće.

A zašto toliko dece ima problem da se popne samo do drugog sprata?

Kako je pokazalo ovo istraživanje, 80 odsto dece ne unosi dovoljno povrća, svako treće jede preporučenu količinu voća, samo trećina dece unosi dovoljno mesa, a gotovo nijedno dete ne unosi dovoljno žitarica. Svega trećina dece konzumira dovoljne količine mleka i mlečnih proizvoda, 15 odsto pretežno jede masnu hranu a više 60 odsto nema nikakve redovne fizičke aktivnosti.

Ako pretpostavimo da je ovih 80 odsto dece iz 80 odsto porodica, to znači da 80 odsto porodica ne vodi računa o pravilnoj ishrani svoje dece niti im je važna njihova fizička aktivnost. Ne zaboravite, časovi fizičkog vaspitanja u školama ne spadaju u redovnu fizičku aktivnost. Da bi bilo fizički aktivno, dete uopšte ne mora da se bavi nekim određenim sportom, niti mora da ima trenera. Dovoljno je da se kreće. Da ga recimo ne vozite u školu već da prošetate do škole, ako već do tamo iz nekog razloga ne može da ode samo. Zdravo za dete, a zdravo i za vas. Sve to gore već pomenuh.

Da bi dete moglo da se bavi fizičkom aktivnošću, mora se pravilno hraniti, odnosno, mora imati energije za tu fizičku aktivnost, to što je sito, kako već pomenuh, ne znači i da će pucati od energije.

Ako obraćate pažnju kao ja dok stojim u redu ispred kase (ja sam blogerka, jelte, na svašta obraćam pažnju), u korpama se retko nalazi voće, ako ga ima, to su banane, banana je kod nas voće izbora koje daje osećaj sitosti. Opet sitost! Dakle, u korpama je premalo voća, previše grickalica i slatkiša.

Često, kad razgovaram o ovome sa ljudima, neko pomene male plate, slabu kupovnu moć, neko jednom reče – zamisli porodicu sa dva dečaka, tinejdžera, koji nešto treniraju, pa njima je litar jogurta dnevno ništa! Ko to da nahrani?!

Nije ništa. To je pola  litra jogurta po detetu. Sasvim dovoljan dnevni unos. Druga je stvar što bi obojica mogli da popiju po litar.

Šta htedoh da vam kažem – bolje manje a kvalitetno, nego više a nekvalitetno, pa tako u onim korpama umesto svih onih slatkiša može da se nađe voće. Ali ne, mi stalno kukamo kako je voće skupo, mada kilogram voća uopšte nije skuplji od prosečne kutije keksa, malo kvalitetnijih bonbona ili svih onih slanih grickalica.

Koliko su naša deca fizički aktivna? Kao starci.

Kako se hrane naša deca? Kako im podmetnemo. Pravdajući se malim platama, nemanjem vremena, neće, bre, da jede kuvano… A trebalo bi da se hrane ovako:

Ishrana i podsticanje na fizičku aktivnost su uvek u rukama roditelja. Bar dok deca ne porastu toliko da sama počnu o tome da misle.

Projekat “Načini pravi izbor za dugoročno zdravlje” predviđa još jedno anketiranje učenika polovinom ove godine kako bi se prikupili podaci o promenama u ponašanju, nakon čega će biti predstavljen stručni vodič o pravilnoj ishrani i fizičkoj aktivnosti koji će na najjednostavniji način građanima dati uputstva koja su u skladu sa poslednjim globalnim saznanjima u ovoj oblasti.

Deo istraživačkih aktivnosti na ovom projektu je podržan od strane republičkog Ministarstva prosvete, nauke i tehonološkog razvoja, Ministarstva omladine i sporta, pokrajinskog Sekretarijata za visoko obrazovanje i naučno istraživačku delatnost i kompanije Coca-Cola Srbija.

Šta vama ostaje?

Ako ste od onih koji misle da je najvažnije da dete bude sito, ne podstičete ga da bude fizički aktivno, još malo da poraste pa će samo odlučiti koji sport voli, pravite  ogromnu grešku jer se navike stiču u detinjstvu.

Ako mi ne verujete, razmislite koliko je vama teško da promenite svoje navike, i u ishrani i bilo koje druge. Navika je čudo.

Onu narodnu „Snaga na usta ulazi“ zaboravite ako snagu izjednačavate sa količinom, na usta ulaze zdravlje i energija.

A da biste pravilno usmerili svoje dete, prvo što treba da uradite je da pogledate u svoj tanjir.

Ovaj post je napisan u saradnji sa CHESS koji sprovodi projekat – „Načini pravi izbor za drugoročno zdravlje“

(Foto u zaglavlju: staibene.it)